U najnovijem Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome da li javna odbrana Ratka Mladića pokazuje da se Srpska napredna stranka otvoreno vraća na radikalske pozicije. Sagovornici su bili Katarina Golubović, predsednica YUCOM-a, Komiteta pravnika za ljudska prava, i Rade Veljanovski, profesor beogradskog Fakuleta političkih nauka.

Bilo je reči o tome da li se zvaničnim odnosom prema Mladiću kao heroju ušlo u završnu fazu negiranja genocida u Srebrenici, zašto se firme, koje se bave skidanjem grafita, ne usuđuju da po narudžbi stanara uklone Mladićev mural sa njihove zgrade i kako se policajci pozdravljaju sa huliganima koji čuvaju Mladićev mural.

Razgovaralo se i o tome da li se Mladić brani i zbog toga da bi Srpska napredna stranka na narednim izborima dobila glasove ekstremne desnice, kako se u režimskim tabloidima svi oni u Srbiji, koji priznaju genocid u Srebenici i osuđuju srpske zločine, smatraju izdajnicima i autošovinistima, kako je predsednik Vučić proglasio lažovima poslanike Evropskog parlamenta koji su kritikovali vlast u Srbiji zbog njenog odnosa prema ratnim zločincima, i poručio im da će ih klepiti po ušima, kao i tome može li se verovati Vučićevim pozivima na pomirenje u regionu kada se u isto vreme u Srbiji afirmišu ratni zločinci.

Omer Karabeg: Da li je ovo što se poslednjih dana dešavalo oko murala Ratka Mladića u Beogradu incident ili to otkriva pravac u kome se kreće vlast u Srbiji?

Katarina Golubović: To svakako nije incident. To je zapravo potvrda onoga što se dešava još od povratka Vojislava Šešelja u Srbiju. Do sada je Srpska napredna stranka podržavala ratne zločince pre svega kroz neka tumačenja prava. Nije se išlo na kršenje zakona, međutim, danas imamo jasnu pokaznu vežbu da će Srpska napredna stranka i oni koji su s njima u vladajućoj koaliciji prekršiti zakon i ustav samo da bi se ta podrška očuvala.

Rade Veljanovski: To apsolutno nije iznenađujuće pogotovu što mural, o kome ovih dana bruji javnost, nije ni prvi, a verovatno ni poslednji. Ima takvih murala po celoj Srbiji, pa i po Beogradu. I to ne samo nakaradnih slika Ratka Mladića već i Radovana Karadžića i drugih osuđenih ratnih zločinaca. Sve to pokazuje nekoliko stvari.

Prvo, da je dominantno stanje svesti u Srbiji uveliko nacionalističko i desničarsko. Drugo, da nema govora o tome da ćemo se na objektivan način suočiti sa prošlošću. I treće, vlast se sada potpuno demaskirala. Ona ni do sada nije osuđivala ratne zločince, a sada ih otvoreno podržava i brani. Najgore od svega je što su generacije rođene pre 20, 25, 30 godina toliko indoktrinirane nacionalističkom svešću da gotovo nema mogućnosti da im se objasni da rat nije bio onakav kako su oni učili u školi.

Frontmen Vulin

Omer Karabeg: Vlast je do sada uglavnom tolerisala slavljenje ratnih zločinaca, ali sada ih otvoreno brani. Ne samo što aktivistima nevladinih organizacija ne dozvoljava da uklone Mladićev mural nego ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin otvoreno kaže da mu je više stalo do Ratka Mladića nego do Nataše Kandić?

Katarina Golubović: Ovo nije prvi takav nastup ministra Vulina. Moram da podsetim da je pre nego što će Ana Brnabić predložiti sadašnju vladu Komitet pravnika za ljudska prava tražio od nje da u vladi ne bude neko kao Vulin koji je, dok je bio ministar odbrane, zloupotrebljavao ministarstvo za nastupe protiv kosovskih Albanaca i Albanaca na jugu Srbije. Gospođa Brnabić se, naravno, oglušila o naš zahtev. Mi smo gospodina Vulina i tužili zbog toga što je u mnogim izjavama koristio govor mržnje. Tako da nas njegovo sadašnje ponašanje uopšte nije iznenadilo.

Do 2012. godine, kada je Srpska napredna stranka došla na vlast, postojala je zabrana neonacističkih skupova, pa čak i zabrana ultradesničarskih organizacija. To je bio dobar trend. Ustavni sud se o tome oglašavao, a bilo je aktivno i Ministarsvo unutrašnjih poslova naročito na teritoriji Vojvodine jer je tamo tada bilo najviše neonacističkih organizacija. A onda se 2012. godine trend promenio – počele su da bujaju fašističke organizacije i takozvane narodne patrole.

Rade Veljanovski: Aleksandar Vulin igra ulogu neke vrste frontmena oficijelne politike u kojoj je nacionalizam uveliko etabliran. On spada u ljude koji su spremni da retroaktivno pravdaju događaje devedesetih. Tada je, valjda, bio previše mlad kao i Vučić, pa nisu mogli direktno da u tome učestvuju, ali su učestvovali kao članovi političkih organizacija. Oni sada žele da u očima nacionalističke populacije postanu veći heroji nego što su bili tada. Kad Aleksandar Vučia ovih dana komentariše reagovanja Evrope, Amerike i uopšte demokratskog sveta na ono što se dešava u Srbiji, on uvek kaže da su to ljudi koji nemaju šta drugo da rade nego da mrze Srbiju. Time on ustvari podstiče mržnju sopstvenog naroda prema tim zemljama. Njemu su potrebni egzekutori i onda se javlja Vulin – i ne samo on – kao jedan od egzekutora takve politike i ideologije.

‘Heroj’ ne čini zločine

Omer Karabeg: Čini se da je Srbija sada ušla u završnu fazu negiranja onoga što se dogodilo u Srebenici. Vlast je do sada govorila da se u Srebrenici nije dogodio genocid, ali je priznavala da se tamo dogodio zločin. Sada se slavljenjem Mladića kao heroja praktično negira i sam zločin. Jer, neko ko je heroj ne čini zločine.

Katarina Golubović: To je rezultat desetogodišnje politike Aleksandra Vučića. Ali, ne rade to samo Vučić i Srpska napredna stranka. Miloš Jovanović, predsednik opozicione Srpske demokratske stranke koji je ovih dana promovisan kao predsednički kandidat, takođe poriče genocid u Srebenici. Kao docent Pravnog fakulteta on uči studente da je Haški tribunal politički sud ne govoreći im o tome kakve su činjenice tamo utvrđene. Takvim izjavama on hoće da dođe do birača jer je danas stovorena takva atmosfera da se smatra izdajnikom onaj ko kaže da je Mladić počinio genocid.

Rade Veljanovski: Apsolutno se negira ne samo genocid nego i bilo kakav zločin koji su počinili Srbi u Bosni i Hercegovini jer se time hoće da pokaže kako na srpskoj strani nema krivice. Zbog toga se ljudi, koji govore da je u Srebrenici počinjen genocid, optužuju kao izdajnici. Jer, ako je Ratko Mladić odgovoran za genocid, postavlja se pitanje zašto ga je on počinio.

Onda klupko počinje da se odmotava, pa se postavlja pitanje da li je Mladić imao podršku Beograda i Srbije. Ako je to tako, a jeste, onda je Miloševićev režim najodgovorniji za krvavi raspad Jugoslavije i za ratove, a sadašnja vlast hoće da pokaže da to nije tačno. Naravno, svet zna šta je prava istina, ali ta istina se ne prihvata u Srbiji zato što je javnost preparirana svakodnevnom propagandom. Poruka je – nismo mi krivi, za sve su krivi drugi, pa se obnavlja teza kako su NATO, Vatikan i Brisel krivi za raspad Jugoslavije i za sve što se događalo devedesetih godina.

Omer Karabeg: Pomenili smo atmosferu koja je stvorena u društvu kad je reč o odnosu prema ratnim zločincima. Recimo, stanari zgrade, na kojoj je bez njihovog odobrenja naslikan Mladićev mural, želeli su da se on ukloni. Tražili su od komunalne policije da to uradi, ali ona nije ništa učinila, a kada su odlučili da sami plate uklanjanje murala, nijedna firma, koja se time bavi, nije htela to da uradi.

Katarina Golubović: Naravno da građani vrlo dobro znaju da policija neće stati u njihovu zaštitu. U to su se uverili na mnogim primerima. Najviše su bili progonjeni oni koji su tražili da se kao i svugde u Evropi 11. juli obeležava kao Dan sećanja na genocid u Srebrenici. Njima je prećeno, tukli su ih i nikad niko za to nije odgovarao. Setimo se kako je Radomir Počuča, bivši portparol Protivterorističke jedinice Ministarstva unutrašnih poslova, 2014. godine preko Facebooka pozivao huligane da prebiju Žene u crnom. Bio je zbog toga tužen, ali ga je sud oslobodio.

Kad država šalje jasnu poruku na čijoj je strani – zašto bi neka firma uradila nešto zbog čega može da ispašta? U režimskim medijima uz Natašu Kandić, Sonju Biserko, Stašu Zajević ili pokojnu Biljanu Kovačević Vučo obično su išli epiteti izdajnice, strane plaćenice, veštice. To je jasan razlog zbog čega se građani ne usuđuju da stanu protiv države. Jer danas zahtevati uklanjenje Mladićevog murala znači stati protiv države.

Zastrašivanje

Rade Veljanovski: Takva atmosfera postoji već godinama unazad. Ona se stvara od 2012. godine kada su naprednjaci došli na vlast. Danas oni očigledno misle da je došao trenutak da se obračunaju sa svima koji misle drugačije. Zastrašivanje je osnovni metod koji ova vlast koristi prema neistomišljenicima. Tome pribegavaju svi – od predsednika države do običnih policajaca. S druge strane, postoji intelektualna kvazi elita, a među njima ima i profesora univerziteta i ljudi sa doktoratima, koja je izmislila pojam autošovinizam.

Pravi šovinisti smislili su način kako da napadaju ljude koji ne misle kao oni. Autošovinizmom se proglašava svaka kritika kako sadašnje vlasti tako i Miloševićevog režima. Ljudi koji drugačije misle izloženi su s jedne strane represiji i zastrašivanju, a s druge ideološkim napadima kvazi elite. Kad se čovek nađe između te dve vatre uopšte mu nije lako – tako da treba razumeti firme koji se plaše da skinu Mladićev mural. A stvar bi trebalo da bude sasvim jednostavna – da komunalna policija dođe i naredi da se mural ukloni bez obzira o čijem trošku i ko će to fizički uraditi.

Omer Karabeg: Vidimo da se policija pozdravlja sa huliganima koji čuvaju mural.

Rade Veljanovski: To je tačno, ali zanimljivo je kako ti momci, koji nemaju više od 22, 23 godine, objašnjavaju zašto čuvaju mural. Oni kažu da to čine zato što je Mladić za njih heroj, a on je heroj zato što je sačuvao njihovo detinjstvo. Kakva je to zamena teza. Oni ne znaju, jer su indoktrinirani, da su ljudi poput Ratka Mladića u stvari ugrozili detinjstvo svih mladih ljudi na području cele Jugoslavije i da bi ti mladi ljudi, koji su danas u srednjim godinama, imali daleko lepši život nego što ga danas imaju da nije bilo Mladića i njemu sličnih.

Opozicija i Mladić

Omer Karabeg: Čini se da o atmosferi koja vlada u Srbiji govori i odnos opozicije prema onome što se zbivalo oko murala. Sem Borisa Tadića, koji je bio predsednik Srbije u vreme kada je Mladić izručen Haškom tribunalu, ostali su dosta mlako reagovali ili se uopšte nisu oglasili.

Katarina Golubović: Mladi koji žive u ubeđenju da je Ratko Mladić heroj glasaju na izborima i za njihove glasove se ne bori samo Vučić nego i opozicija. Zbog toga deo opozicionih stranaka negira činjenice o zločinima, a drugi su tihi i ćute. U one prve spada i pomenuti Miloš Jovanović, predsednički kandidat opozicione koalicije Nada. On ne samo da negira genocid u Srebrenici nego je i protiv Evropske unije i za potpuno okretanje Rusiji.

Rade Veljanovski: Odnos opozicije prema odbrani Ratka Mladića dopunjuje mozaik jako tmurne situacije u Srbiji. Jer osim Borisa Tadića, Ne davimo Beograd, Građanskog demokratskog foruma, Skupštine slobodne Srbije i još ponekog ostali su uglavnom ćutali. Podsetio bih da sem gospodina Miloša Jovanovića i Boško Obradović, lider opozicionih Dveri, itekako smatra da je Ratko Mladić nacionalni heroj i da mu treba podići spomenik u Srbiji. Slično misle i Zavetnici i još neki na desnici.

Na opozicionoj sceni postoji priličan broj stranaka i lidera koji pokušavaju da nadmaše Vučića u odbrani zločina iz devedesetih i u proglašavanju onih koji drugačije misle za izdajnike. To je naš veliki problem. Mislim da nisu u pravu dobronamerni građani i javne ličnosti koji kažu da oni koji brane Mladićev mural nisu većinska Srbija, da veći broj ljudi to osuđuje. Nažalost, moram reći da nije tako. Naravno da je namera nacionalističke opozicije da zastupanjem ekstremnih desničarskih stavova otme deo glasača Srpskoj naprednoj stranici. Ne verujem da će u tome uspeti jer u Srbiji još uvek važi logika – glasaću za tebe kad budeš na vlasti.

‘Klepiću vas po ušima’

Omer Karabeg: Odbrana murala Ratka Mladića imala je dosta veliki odjek u medijima u svetu. Ja, recimo, svako veče slušam svetski servis BBC-a koji se bavi glavnim događajima u svetu. Vrlo retko se pominje Balkan. Nema vesti o velikoj krizi u Bosni i Hercegovini, a nisu izveštavali ni o nedavnom zoštravanju odnosa između Beograda i Prištine. Ali su i te kako izveštavali o tome da vlast u Beogradu ne dozvoljava da se ukloni mural zločinca osuđenog za genocid u Srebrenici.

Katarina Golubović: Aktivistkinje Aida Ćorović i Jelena Jaćimović su bacanjem jaja na mural napravile odličan performans. One su pokazale koliko je Srbija odlučna i okrutna u odbrani ratnih zločinaca. Njihova akcija naviše je doprinela da se slika o tome kako vlast u Srbiji štiti ratnog zločinca proširi svetom.

Omer Karabeg: Vučić je vrlo bahato reagovao na saopštenje grupe evropskih parlamentaraca koji su poručili da je neprihvatljivo da u zemlji, koja je kandidat za Evropsku uniju, policija čuva mural ratnog zločinca. Vučić im je odgovorio da lažu i da će ih “klepiti po ušima kada ponovo budu lagali”. Tako ne govori neko kome je stalo do Evropske unije.

Rade Veljanovski: Nije to prvi put da Vučić pokazuje da mu nije stalo do Evropske unije i da je navodna evropska orijentacija sadašnje vlasti u Srbiji zapravo potpuna obmana. U ovom trenutku Evropa, Amerika i međunarodni faktori sve više gube strpljenje i reaguju na pojave, poput ove sa Mladićevim muralom, koje pokazuju da su kapaciteti Srbije za demokratiju i pristupanje Evropskoj uniji sve manji. Međutim, vlast na čelu sa Vučićem sve prizemnije i nekulturnije reaguje na sve to.

Obmana skrojena za Zapad

Omer Karabeg: Odbrana Mladićevog murala može samo da pogorša odnose na Zapadnom Balkanu. Mnogi u regionu su tako i reagovali. Jer ko posle zvanične odbrane Mladića može da veruje Vučićevim silnim pozivima na pomirenje?

Katarina Golubović: To je samo još jedan razlog više da se Vučiću ne veruje. A nije mu se verovalo ni pre. Medutim, ne poriče samo Vučić ratne zločine, poriču ih i u drugim zemljama regiona, ali je međunarodna zajednica pre deset godina, kada je Vučić došao na vlast, očekivala da on bude lider u pomirenju. Setimo se samo njegovih prvih izjava, ali vrlo brzo se pokazalo da vuk dlaku menja, a ćud nikako i da je to zapravo bila ogromna laž skrojena pre svega za Zapad koji je učestvovao u pretvaranju radikala u Srpsku naprednu stranku i u Vučićevom dolasku na vlast.

Rade Veljanovski: Sve je to lažno. Vučić ponekad izgovori ono što može da se dopadne međunarodnoj javnosti jer to za domaću javnost uopšte ne funkcioniše. Ljudi koji imaju kritičko mišljenje o sadašnjoj vlasti u to ne veruju, a Vučićevim pristalicama takva obećanja nisu potrebna. Oni ih ne žele. Dakle, radi se o obmani međunarodne javnosti.

Vučić nema iskrenu želju za pomirenjem. To se pogotovo vidi u njegovom odnosu prema Bosni i Hercegovini gde on stalno podržava Dodika koji je glavni destabilizator Bosne i Hercegovine. To se vidi i u odnosu prema Crnoj Gori gde sadašnja vlast u Srbiji i Vučić direktno destabilišu Crnu Goru. Tako da ta nekadašnja ideja međunarodnog faktora da će Vučić biti faktor stabilnosti na Balkanu očigledno više nema nikakvog osnova. Ali ono što je još gore od toga je da Vučić pokazuje da ga mišljenja Evrope, Amerike i međunarodne javnosti više uopšte ne zanima. On ima svoje saveznike – Rusiju i Kinu. Kina upumpava novac, a Rusija obezbeđuje oružje i on smatra da mu je to dovoljna podrška da radi šta hoće.

Izvor