Do početka srednje škole, obrazovanje je za mene bilo pravo. Pravo koje imam kao i moji vršnjaci. Pravo o kojem nisam ni razmišljala, jer se podrazumevalo da idem u školu, učestvujem na takmičenjima iz predmeta iz kojih sam želela, učim od nastavnika i profesora, platim mesečnu kartu i ne razmišljam o prevozu do škole, radim timske projekte, budem deo različitih sekcija, vikendima putujem 30 kilometara da bih pohađala matematičku školu za nadarene učenike. Prosto, imala sam mogućnost da učim, razvijam svoje talente i veštine, da ispunjavam svoje snove i ambicije.

DA LI PRAVO NA OBRAZOVANJE PRIPADA SVIMA?

Pred kraj prvog razreda srednje škole, usled povrede, postala sam korisnica invalidskih kolica. I tek tada sam uvidela da obrazovanje nije mogućnost koju ima svaka osoba. Iako sam ja i dalje bila ista šesnaestogodišnja Milica kojoj se samo način funkcionisanja promenio u jednom danu, to je bio dovoljan razlog da mi sve ono što se podrazumeva u obrazovanju, bude u potpunosti uskraćeno. Živela sam na selu (u Česteregu) što je značilo da putujem do srednje škole u Zrenjaninu svaki dan. I to nije bio nikakav problem, naprotiv bilo je deo avanture i način da provedem više vremena sa drštvom. Posle povrede, ta putovanja su postala nemoguća, jer je javni prevoz potpuno nepristupačan za nekoga ko koristi kolica. U školi se na oba ulaza nalaze stepenice, pa nisam mogla samostalno ni da uđem u školu. Zapravo, mogla sam ući jedino tako što me je moja majka, kako je znala i umela, teglila uz stepenice. Niko, osim meni najbližih ljudi, nije ni razmišljao kako ću nastaviti obrazovanje. To je bio moj problem. Sve što sam dobila jeste savet da nastavim da pohađam školu vanredno, jer tako rade i drugi ovakvi slučajevi.

Prihvatila sam to, jer nisam imala pojma šta su moja prava i šta je u redu, a šta je apsolutno nedopustivo. Od tog trenutka sam postala vanredna učenica koja više nije imala pravo da učestvuje na takmičenjima, učenica čije učenje je značilo da iz beleški vršnjaka i knjiga uči kući samostalno i onda polaže predmet jedne godine u jednom danu, učenica čija je majka morala da moli prolaznike da nam pomognu da pređemo stepenice, učenica kojoj je bilo uskraćeno vreme sa vršnjacima, kao i vannastavne aktivnosti. Učenica kojoj je uskraćeno pravo na obrazovanje. U toj situaciji nisam znala ni da može, ni da mora drugačije.

ŠTA KADA USKRAĆIVANJE PRAVA NA OBRAZOVANJE NIJE IZUZETAK?

Nakon završene srednje škole, onako kako sam mislila da mora, usledio je upis na fakultet koji je opet bio potpuno nepristupačan za nekoga ko koristi kolica. Samo je ovog puta postojala jedna razlika – bila sam odraslija, sa više iskustva i potpuno svesna da je pravo na obrazovanje jedno od osnovih ljudskih prava. Pravo koje samim tim pripada i meni.

Nekoliko meseci pre prijemnog sam otišla na fakultet da razgovaram sa upravom i uputim ih u to da ću biti jedna od njihovih studentkinja, jer sam znala da ću se po uspehu upisati bez problema. Dobila sam odgovor da su već imali takve slučajeve, ali su odustali od studija zbog nepristupačnosti, pa da je najbolje da potražim drugi fakultet. Do tada sam naučila da nisam slučaj, već ljudsko biće i da imam pravo da biram gde ću da studiram, kao i da imam pristup obrazovanju bez obzira da li hodam, koristim kolica ili se krećem na neki treći način. Zapravo, imam to pravo bez obzira na bilo šta.

Upisala sam fakultet. Prvi semestar je protekao tako što je, posle tonu mojih molbi, jedan mali deo predavanja bio u amfiteatru koji je u prizemlju. Dok su me za većinu predavanja i vežbi kolege ili dečko teglili preko stepenica do prvog ili drugog sprata. Kada bih morala u toalet, mogla sam ili da trpim ili da idem kući da obavim šta imam, jer nisam mogla da uđem u toalet na fakultetu. Iako je amfiteatar u prizemlju, nisam mogla samostalno da mu pristupim zbog visokih pragova, a u njemu sam sedela izdvojena od svih ostalih studenata, jer se kolicima nije moglo ući u postojeće klupe. Neki od profesora su odbili da drže predavanja u prizemlju iako nije postojala ni jedna jedina stvar koja bi ih sprečila da to učine. I trpela sam to sve i nadala se da će fakultet uvažiti moje sugestije o tome da spuste sva predavanja, koja je moguće, u prizemlje odmah kada se pravi raspored početkom semestra kako ne bih to morala da jurim nedeljama i da će njihovo predloženo rešenje oko ugradnje lifta biti i realizovano. Žmurila sam svaki put kada me nose uz stepenice, nadajući se da se nećemo polomiti i ćutala sam svaki put kada bih ostala da sedim kući ili u holu jer nije bilo nikoga ko bi mogao da me nosi do učionica i laboratorija. Međutim, narednog semestra sva predavanja su opet raspoređena na spratove, a samo je jedno ostavljeno u prizemlju. Po kiši i vetru sam došla peške na to jedno jedino predavanje kojem mogu da pristupim bez straha i sa barem malo dostojanstva, da bi profesor došao i rekao da je odlučio da ga održi na drugom spratu. U tom trenutku je u meni umrlo prihvatanje diskriminacije. Bilo je dosta.

IMAMO MOĆ DA UTIČEMO NA PROMENE

Tada nisam znala šta je zaista aktivizam. Niti sam bila svesna moći koju imamo kao pojedinci. Znala sam samo da nešto mora da se promeni, da mnogo toga mora da se promeni, ali nisam imala pojma kako. Iz želje da ne držim sve te probleme u sebi, da više ne ćutim, napisala sam status na fejsbuku o svom iskustvu i sa čime se suočavam uz vizual sa pozivom da ljudi podrže to da je #ObrazovanjeZaSve. Jedina nada koju sam imala jeste da će status doći do ljudi koji imaju nekog uticaja, obzirom da su na fakultetu stalno govorili kako oni nemaju uticaja na promene bilo čega.

Ta objava je postala viralna i vrlo brzo je došla do svih velikih i malih medija u državi. To mi ja dalo glas, da pričam o problemima koji postoje, da ukažem na diskriminaciju i stvorilo je pritisak da se fakultet počne ozbiljnije baviti rešenjima.

Bile su potrebne više od tri godine da non stop šaljem dopise fakultetu, tražim svoja prava i prava drugih studenata/zaposlenih koji koriste kolica ili se kreću otežano iz bilo kojeg razloga, korišćenja svakog medijskog prostora koji sam dobila za bilo šta da ukažem na probleme, ne prihvatanja brzinskih polurešenja koja bi i dalje onemogućavala druge buduće studente koji koriste pomagala za kretanje, ne prihvatanja da polažem ispite u prostorijama kojima ne mogu da pristupim, potiskivanja pomisli da će mi se to sve možda obiti o glavu, ukazivanja na manipulacije tokom političkih kampanja kada su iznesena rešenja koja nikada nisu realizovana, objavljivanja na društvenim mrežama kako ljudi ne bi zaboravili da problem nije rešen…

Bile su potrebne više od tri godine da se ugradi lift na fakultetu, da se dobije upotrebna dozvola, da se prilagodi toalet za osobe sa invaliditetom, da se skloni prag iz amfiteatra, da se prilagodi mesto u klupama u amfiteatru, da se uradi pristup aneksu fakulteta.

I da, postoji još stvari koje mogu i treba da se unaprede. Ali je ovo bio ogroman korak ka pristupačnosti i omogućavanju svih studenata, barem na ovom fakultetu, da uživaju svoje pravo na obrazovanje. Najveća potvrda toga jesu drugi studenti koji su upisali fakultet nakog njegovog prilagođavanja, a koji ne bi imali tu šansu da se stvari nisu promenile. I verujem da je ova borba bila pokazatelj studentima sa drugih fakulteta, ali i nadležnima da može bolje i da mora bolje.

Kroz ovo iskustvo sam naučila da ne ćutim na nepravde i da ćutanjem sigurno nećemo ništa rešiti. Naučila sam da je glas pojedinca moćan, jer uvek postoje oni koji će vas podržati u vašoj borbi i da taj jedan glas može pokrenuti lavinu promena.

Autorka: Milica Knežević

Ovaj blog je načinjen uz podršku projekta Vlade Švajcarske „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative, kao i podršku Evropske unije. Mišljenja izneta u ovom blogu su mišljenja autora i ne predstavljaju nužno i mišljenja Vlade Švajcarske, Helvetas-a ili Građanskih inicijativa, niti Evropske unije.