Pre godinu dana, 08.06.2021. dogodila mi se jedna definitivno ’’najzanimljivija’’ aktivistička avantura čak i zanimljivija od one kada su me neosnovano privodili zbog tvita.Drugar i ja smo se tada vozili Vojvodinom i u nekom momentu odlučili da odemo u kinesku fabriku LingLong u Zrenjaninu. Fabrika je tada bila apsolutno nedostupna za srpsku javnost i novinare, koji su bili sprečavani da priđu fabrici od strane nekih sumnjivih Kineza.

Kada smo stigli, prvi šok nam je bio zapravo to koliko je fabrika blizu grada, imajući u vidu to da je puštanje u promet te fabrike potencijalno opasno za životnu sredinu. Sledeći šok bili su kontejneri za stanovanje radnika, koji podsećaju na ratnu zonu ili nekakve logore. Tu smo negde i parkirali. Drugaru baš i nije bilo svejedno te sam se u pravcu fabrike uputio sam. Nisam ni stigao da se približim fabrici, te već negde na dvesta metara začuh glas i pitanje ’’Kuda?’’ i odmah nakon toga mi je rečeno da izvadim dokumenta. Kada sam se okrenuo ugledao sam čoveka koji mi pokazuje značku. Policajac u civilu koji stoji u blizini ulaska u fabriku i obezbeđuje je na suncu na preko 30 stepeni. Dao sam mu dokumenta i pokušao da razgovaram sa njim. Nije bio baš pričljiv, a u nekom momentu je pozvao nekoga telefonom. Vratio mi je dokumenta i naredio nam da odemo. Insistirao sam da želim malo da se “promuvam“ oko fabrike i nije uspeo da me spreči. Dok sam šetao u okolini fabrike prolazila me je neka jeza, čitav taj ambijent delovao je apokaliptično.

Nakon obilaska odlučili smo da odemo do centra Zrenjanina na kafu. U povratku, na ulasku u Zrenjanin iz pravca fabrike, u suprotnom smeru od nas u susret nam je išlo policijsko vozilo „Škoda“. Čim su nas spazili, upalili su rotaciju, presekli punu liniju tako da pređe u našu traku i krenu za nama. Odmah sam se isključio pored puta i stao na prilaz neke kuće. Policajci su prišli mom prozoru i tražili mi dokumenta na šta sam odgovorio da ih je njihov kolega gledao malopre. Insistirali su da izađem iz vozila da mi pretresu prtljažnik, tada sam im rekao da mogu samo da im otvorim da pogledaju. To sam i učinio i vratio se u kola. Tada su krenuli da nas ispituju gde smo bili i zašto. Drugar je bio ponovo malo uplašen, te je pokušavao da smiri tenzije između mene i policije, budući da sam se iznervirao čitavom situacijom. Sećam se da sam ih u nekom momentu razgovora pitao ’’Čemu ovo?’’ na šta su mi odgovorili ’’Nama su javili da vas zaustavimo’’. Na pitanje šta smo radili kod fabrike odgovorio sam im ’’Išao da vidim’’, međutim u nekom momentu su se tenzije smirile i razgovor je tekao normalno.
Kada smo se objasnili rekli su da će da se stanu na put tako da mi možemo bezbedno da se uključimo. Pomislih tada ’’U što su fini’’. Međutim.

Nastavili smo ka centru Zrenjanina, više nisam bio za kafu, radije za neko malo „pivce za živce“. Parkirali smo na gradski parking i po izlasku iz auta drugar me tiho upita ’’Milane, tamo iza žbunja, je l’ to onaj policajac što nas je legitimisao kod fabrike’’? Jeste, to je bio on. Uputio sam se ka njemu, a on videvši krene da trči. Utrčao je u sivu „Škodu Fabiu“, bez policijskih obeležja. Prišao sam vozilu i pokucao na prozor, on je pričao na telefon i pravio se da me ne vidi. Videvši da mu se opet ne razgovara sa mnom vratio sam se u auto i rekao drugaru da idemo kući. Oni policajci zapravo nisu bili fini, niti je cilj bio da se mi bezbedno uključimo, već da omoguće kolegi da nastavi da nas prati.

Kada smo izašli sa parkinga, nakon prvog kilometra video sam da ide za nama. Tada sam dao gas i malo odmakao, skrenuo na nekoj maloj raskrsnici i parkirao kod neke prodavnice između dva vozila. Izašao sam iz auta i video ga da stoji na raskrsnici i nastavlja pravo. Nakon nekoliko minuta ponovo smo nastavili put ka Novom Sadu. Nije prošlo puno vremena kada sam na glavnom putu kroz Zrenjanin ponovo ugledao sivu „Škodu Fabiu“ koja ide dva auta iza mene. Čini mi se da je policajac bio jako zbunjen, stalno je menjao trake i nervirao kamiondžiju koji je vozio iza njega. Video sam u retrovizoru kako kamiondžija stalno maše rukama jer ovaj ne može da izabere traku. Prvo sam razmišljao da mu nekako dam do znanja da znam da je tu, ali se dogodilo to da na semaforu trepti zeleno te sam odlučio da dam gas i prođem semafor, a on ostane na semaforu budući da neće stići da prođe pre crvenog. Ipak, on iz kranje desne trake prolazi kroz crveno, za malo izaziva udes i nastavlja za nama. Ne odustaje. Drugar preplašen, stalno zapitkuje zašto se ovo dešava, da li oni nas mogu da uhapse, dok je meni sve krajnje tragikomično. Pri izlasku iz Zrenjanina odlučujem da se isključim na pumpu i sačekam da policajac prođe. Međutim, nema ga. Tada uzimam telefon, izlazim iz automobila i pešačim ka moto-putu. Kada sam izašao na put video sam ga kako stoji dvesta metara niže i čeka da se mi ponovo uključimo na put. Krenuo sam da trčim ka njemu snimajući ga, a on kada je to shvatio okrenuo je auto i vratio se za Zrenjanin. Mi smo nastavili za Novi Sad i do Novog Sada nije bilo više nikakve akcije.

Sve što se dešavalo tog dana u Zrenjaninu uglavnom je prošlo ispod radara javnosti. Represiju kroz koju smo prošli prenela su samo dva medija, dnevni list Danas i portal 021. Razlog tome je što je tog dana potvrđena presuda Ratku Mladiću. Istina je, to je važna vest, ali još važnije je da kao društvo shvatimo da se suverenitet države ne branim histerijom, besnim tvitovima i raspravi o ratnom zločincu, već suprotstavljanjem tihoj okupaciji koja se dešava uz podršku vlasti u Srbiji. Fabrika LingLong je vrlo brzo nakon toga izlapela kao tema, prešaltali smo se na RioTinto, a i to je izalepelo, čeka se sledeća afera radi nove kratkoročne Tviter histerije.

Autor: Milan Vujić