Događaji u Užicu tokom jula 2025. godine predstavljaju jasan i ilustrativan primer načina na koji institucije u Srbiji reaguju kada građanski protest pređe granicu politički prihvatljivog i postane realan pritisak na režim.
Sve je počelo kao niz javnih okupljanja i pažljivo eskaliranih građanskih akcija. Nakon višednevnih blokada magistralnog puta ka Zlatiboru, koje su postepeno dobijale na intenzitetu i broju učesnika, 5. jula je usledila blokada železničke stanice i zaustavljanje železničkog saobraćaja ka Crnoj Gori. Sve je prošlo bez intervencije policije uprkos njenom prisustvu u Vatrogasnom domu u punoj opremi za razbijanje demonstracija.
Već narednog dana dolazi do promene pristupa: policija sprečava dnevnu blokadu magistrale, dok se, istovremeno, u javnom prostoru pojavljuju otvorene pretnje hapšenjima i policijskom brutalnošću. U večernjim satima veliki broj građana se kretao u protestnoj koloni kroz grad izbegavajući kordone. Do eskalacije dolazi u Krčagovu, kada manja grupa policajaca pokušava da formira liniju tek u trenutku nailaska mase. Usled nepovoljnog položaja i pritiska velikog broja ljudi, kordon se raspada, nakon čega dolazi do blokade magistrale, a potom i brutalne intervencije žandarmerije.
Ipak, odgovor režima koji je usledio bio je znatno ozbiljniji od samog događaja. U jutro 7. jula dolazi do koordinisane akcije privođenja učesnika protesta, koji su najpre pozvani da daju izjave u svojstvu građana, da bi odmah po dolasku bili okrivljeni za krivično delo napad na službeno lice, za šta je zaprećena kazna zatvora do 12 godina. Promena statusa iz građana koji daju izjavu u okrivljene, bez jasnog i uverljivog objašnjenja šta se zapravo desilo, pokazuje da se zakon u ovakvim situacijama tumači prilično rastegljivo.
"Promena statusa iz građana koji daju izjavu u okrivljene...pokazuje da se zakon u ovakvim situacijama tumači prilično rastegljivo."
Zato se postavlja ključno pitanje: gde prestaje zaštita javnog reda, a gde počinje zloupotreba zakona za gušenje protesta? Ustav Republike Srbije garantuje građanima pravo da se okupljaju, izražavaju svoje stavove i učestvuju u javnom životu. Ta prava mogu da budu ograničena, ali samo kada je to zaista potrebno i u skladu sa zakonom. Problem nastaje kada se za situacije koje bi eventualno bile prekršaj, ili čak potpuno legitimno ponašanje, koriste za krivične optužbe. Tada je reakcija države očigledno preterana.
"Gde prestaje zaštita javnog reda, a gde počinje zloupotreba zakona za gušenje protesta?"
Krivično delo „napad na službeno lice“ postoji za situacije kada neko jasno i namerno napadne policajca ili drugo službeno lice. Međutim, na masovnim protestima, gde se ljudi kreću u velikom broju i stvari se dešavaju spontano, široko tumačenje ovog dela može dovesti do toga da se ponašanje mase naknadno predstavi kao pojedinačna krivična odgovornost.
Takav pristup ima dve važne posledice. Prva je da ljudi više ne znaju šta je dozvoljeno, a šta nije, jer se granice pomeraju. Druga je da krivični postupci počinju da služe kao upozorenje i zastrašivanje, a ne samo za kažnjavanje stvarnih prekršaja.
Upravo u tome leži suština pritiska. Privođenje, zadržavanje i određivanje pritvora ne deluju samo na pojedinca, već šalju poruku celokupnoj zajednici. Ta poruka nije nužno eksplicitna, ali je jasna: učešće u protestu nosi ozbiljan rizik. Taj rizik uključuje odvajanje od porodice, prekid profesionalnih obaveza, potencijalni gubitak prihoda i dugoročne posledice po lični i društveni status. Drugim rečima, građanski angažman se prevodi u krivično delo.
U slučaju Užica, dodatni problem predstavlja i vremenski sled događaja. Javne pretnje hapšenjima, od strane visoko pozicioniranih pripadnika režima, prethodile su samim privođenjima, što dodatno zamagljuje granicu između političke retorike i institucionalnog postupanja.
Ipak, ono što ovaj slučaj čini posebno značajnim jeste reakcija lokalne zajednice. Umesto da proizvede efekat zastrašivanja, institucionalna represija dovela je do intenziviranja protesta. Broj učesnika se povećavao iz dana u dan, podrška je dolazila iz drugih gradova, a Užice je postalo simbol šireg društvenog otpora.
Ovaj efekat pokazuje ograničenja represivnog pristupa. Institucije imaju legitimno pravo da štite javni red, ali kada se to pravo koristi na način koji se doživljava kao nepravedan ili selektivan, ono gubi legitimitet. Bez tog legitimiteta, čak i formalno zakonite mere mogu proizvesti suprotan efekat. Zato se ključ ne nalazi samo u zakonima, već u poverenju građana u institucije. A poverenje se ne gradi silom.
"Zato se ključ ne nalazi samo u zakonima, već u poverenju građana u institucije. A poverenje se ne gradi silom."
Događaji u Užicu pokazuju koliko je opasno kada se krivični postupci koriste za kontrolu protesta i društvenih sukoba. Takav pristup ne vrši samo pritisak na aktiviste, već dugoročno potkopava poverenje u zakon i institucije. Užički primer, međutim, pokazuje i nešto drugo. Represija ima granicu.
Kada režim pređe tu granicu, represija prestaje da proizvodi strah i počinje da proizvodi otpor.
Autor: Vladan Sinđić aktivista
