Sedela sam kod kuće, gledala televizor i paralelno pratila šta se dešava na mojim društvenim mrežama, verujem da nam je ovakva konstalacija stvari svima dobro poznata.
Dok sam prolazila kroz svoj fejsbuk profil, na početnoj stranici sam primetila sliku momka koji rukama pravi nešto što bismo mogli nazvati albanskim nacionalnim simbolom. Fotografija je bila podeljena u lokalnoj fejsbuk grupi, imala je skoro 100 komentara a sam opis pozivao je na bojkot pekare u kojoj je osoba sa slika radila. Sama fotografija nije bila nova, zapravo fotografija je iz 2017.godine, a bila je objavljena na instagram profilu osobe koja se nalazi na slici. Osoba sa sporne slike je brat vlasnika pekare.
Komunikacija u komentarima je žustro odmicala, nastavljala se i otišla je mnogo dalje. U prepisci u komentarima sam videla da se planira i skup ispred pekare u znak protesta, zbog fotografije iz 2017. godine, koja se i tada, što ću kasnije saznati, komentarisala po borčanskim teretanama. Zbog čega je odjeknula na fejsbuku tog aprila 2019. godine, pitanje je na koje nažalost nemam odgovor.
Ljudi koji su komentarisali ovaj post, bili su mi poznati, Borča je malo mesto, a ako ste društvena osoba (kao ja na primer) gotovo je nemoguće da ne poznajte većinu ljudi koji tu žive. Naravno da sam se upustila u komentarisanje posta i pokušala sam da kažem da to što se tu piše i diskutuje ima jako malo veze sa zdravim razumom, a još manje veze ima sa elementarnom ljudskosti. Pekaru je držao Albanac, a radnik na “spornoj” fotografiji je brat vlasnika pekare, takođe Albanac.
Iste večeri stupila sam u kontakt sa vlasnikom pekare i predložila mu da sve prijavimo policiji, jer me je moje iskustvo naučilo da ovo neće biti situacija koja će se završiti u digitalnom prostoru. Tada mi je rekao da se uplašio i da ne zna da li da pusti decu u školu sutra da ne bi bili izloženi raznim komentarima. Osećala sam se grozno, kao da sam ja kriva za nešto, ali sam rekla ono što sam mislia: “Možda je bolje da narednih dana budu kod kuće.”
Sutradan ujutru otišli smo u policiju i prijavili da se planira neprijavljeni skup, a takođe smo obavestili nadležne i o pretnjama koje su već počele da pristižu vlasniku pekare. Dok smo išli od stanice u Borči do MUPa u gradu, gledala sam tog uplašenog čoveka koji očajnički pokušava da se pravi da će sve biti u redu, nisam imala srca da mu u tom trenutku kažem da neće. Umesto toga rekla sam da će sve to što ne bude u redu, proći, kako tako, ali će proći.
Tog 27. aprila grupa muškaraca, 30-40 osoba, okupila se ispred pekare. Ja sam stigla ranije i bila sam na spratu pekare sa policijom. Posmatrala sam sve što se dešavalo ispred pekare preko sigurnosnih kamera a pomalo i kroz terasu. Shvatila sam da ima i medija, nije mi bilo jasno odakle oni tu, a onda sam odlučila, uz naravno odobrenje vlasnika pekare, da obavestim novinare koje poznajem o slučaju.
Okupljeni su urlali, vređali naglas, izlepili pekaru i auto vlasnika pekare nalepnicama “Kosovo je Srbija”, doneli mrtvu svinjsku glavu, doneli gajbe piva, pili, pevali pesme koje pozivaju na nasilje, diskriminisali, ukratko okupirali su pekaru na nekih šest sati, izgledali su kao da im niko ništa ne može, ali ja sam odlučila da ne može tako. Identifikovala sam svaku osobu koja je bila ispred pekare i dala sve podatke koje sam znala policiji. Takođe, to je bio trenutak u kom sam odlučila da obavestim širu javnost o sve što se dešava na svom Tviter profilu. Podelila sam snimke njihovog ponašanja, pametnom dosta.
Na mrežama je ova vest eksplodirala i krenula je lavina komentara i postova svuda. Ono što me je prijatno iznenadilo je da je zaista bilo više pozitivnih i podržavajućih nego negativnih komentara. Čak su i mediji koji su izveštavali o ovom događaju, imali mahom tekstove koji nisu bili okrenuti protiv samog vlasnika pekare, uglavnom, neki jesu ali oni su nam svima već dobro poznati.
Grupa, sada slobodno mogu reći nasilnika, brže bolje uradila je ono što najbolje zna, sakrila se iza stanovnika Borče, govoreći kako je pokrenuta kampanja da bi se ljudi u Borči proglasili nasilnicima. Naravno, nikada nije postojala kampanja protiv stanovnika Borče niti ih je iko generalizovao kao nasilnike, u krajnjem slučaju ja sam stanovnica Borče, i to veoma ponosna.
Svaki medijski izveštaj o vandalskom ponašanju ispred pekare, odnosio se isključivo na njih, nasilnike koji su ispred pekare urlali, opijali se i donosili svinjske glave. U Borči živi puno divnih ljudi, kao i u svakom drugome mestu na planeti zemlji, moramo uvek jasno to reći kako bismo sprečili kukavice da podmeću svoju bruku drugima. Da im je zaista stalo do naselja, oni bi se samom pekaru i svima stanovnicima Borče izvinili za ono što su uradili, ali kako to nije slučaj nikakva izvinjenja nisu usledila, nikada.
Ubrzo nakon ovih dešavanja organizovali smo akciju “Burek solidarnosti” koja je uspela da makar malo ohrabri ljude da dolaze u pekaru, vlasnik pekare mi je govori da su ljudi dolazili u pekaru nakon tog dana samo da mu kažu: “Komšija, ma sve je tako ružno, ti si naš komšija mi ćemo kupovati kod tebe.”
Nažalost, na ovome se nije završilo, isti oni koju su okupirali pekaru organizovali su novo okupljanje, koje je nažalost bilo brojnije i veće. Imali su binu sa koje su držali govore. Taj govor, koji sam slušala iz obližnje poslastičarnice koju od kada znam za sebe drži Goranac, bio je pun neistina i zamena teza. Govorilo se o nekakvoj odbrani Borče, o Kosovu, o nevladinim organizacijama i stranim silama, masa je aplaudirala i skandirala. Bila sam razočarana, iako razumem da u se zemlji u kojoj vlada kolektivna amnezija i averzija prema svemu što je albansko nije moglo ništa drugačije ni očekivati.
Pekara je radila, ali je promet bio prepolovljen, i to je potrajalo neko vreme, dok se naravno sve nije “zaboravilo”. Vlasnik pekare je sve vreme dobijao pretnje i grozne poruke, naravno ja nisam bila izuzetak, ali mislim da ono što se meni dešavalo nije uporedivo sa njegovom situacijom. To su dve odvojene priče, samo im je uzrok isti, a to je zaslepljuća mržnja. Zvuči prejako, zar ne? Ne prija kad se pročita? Volela bih da nađem drugu reč, ali istina nije tu da bude lepa. Ona je tu da nas spasi, ali to ne znači da se nećemo opirati.
Ja nisam zaboravila taj april i sve što je usledilo nakon njega. Hiljadu puta sam se vraćala na ta dešavanja i pokušavala da razmislim da li bih opet uradila isto uprkos svemu? Odgovor je bio da. Zbog toga što je to mesto gde ja živim i ne mogu da zamislim da ćutim i gledam. Zbog toga što mislim da ljudi ne smeju biti ocenjivani na osnovu njihove nacionalnosti jer to opasno a posebno na Balkanu. Zbog toga što nikad ne želim da izgubim individualnu ljudsku priču jer su ljudi važni a ničija patnja ne sme biti poništena zbog pogrešnih politika koje dominiraju već decenijama. I na kraju, taj neprijateljski odnos prema svakome ko je Albanac i usudi se da to kaže/pokaže mora prestati. To nije ništa novo, ali ne sme ostati kao nasleđe koje prenosimo budućim generacijama.
Autorka: Sofija Todorović
