„ ’Zakon ne štiti ljude, ljudi štite zakon’. Pa vi recite da su anime infantilne.“ Tako glasi tvit koji je povukao okidač za ovaj tekst iako u nastavku teško da ima ičeg infantilnog kada govorimo o jednoj od braniteljski ljudskih prava koju imam priliku da zastupam. Odabir da se dobrim delom, ili celog svog života, bavite zaštitom ljudskih prava, osim što je karakterno religijski, on je i altruističan, solidaran, jednom rečju human. Deluje da nema šta da krene po zlu kada se odlučite za ovaj poziv. Kako smo onda došli do sledećeg?
„Zakon ne štiti ljude, ljudi štite zakon.“
Sofija T. je trenutna direktorka Inicijative mladih za ljudska prava. Aktivistkinja mnogo duže od toga. Udžbenički primer osobe koja je odabrala prethodni poziv i koja je, zbog svog izbora, predmet sinhronizovanog progona od strane predstavnika vladajuće stranke, njima bliskih medija i organa javnih vlasti, iako je, u poslednjih par godina, teško napraviti razliku između ovih aktera.
U ovom trenutku, Sofija vodi preko 20 parnica protiv medija, pojedinaca bliskih vlasti ili tzv. vladinih nevladinih organizacija (GONGO). Ima na desetine krivičnih prijava koje su podnete uglavnom Posebnom odeljenju Višeg javnog tužilaštva za visokotehnološki kriminal zbog progona kom je izložena, uglavnom na društvenim mrežama. Deo njih se odnosi i na offline svet. Šalju joj odsečenu svinjsku glavu na adresu kancelarije, pišu grafite po zgradi u čijoj blizini živi, prete i vređaju na ulici. Sve to prati sinhronizovana medijska kampanja širenja govora mržnje. Da to ne bude sve, pobrinuli su se predstavnici policije koji uredno podnose prekršajne prijave protiv nje i drugih aktivista ili je satima zadržavaju u tranzitnoj zoni na aerodromu svaki put kad napušta ili dolazi u zemlju. Jedan sveobuhvatan, širok i sistematičan napad združenih snaga koji sve više podseća na zločin protiv čovečnosti, a sve manje gubi inicijalnu nameru progonitelja da postignu „odvraćajući efekat“ ne bi li ona konačno prestala da se bavi zaštitom ljudskih prava.
Sve ovo je izneto pred tužioce i sudije. Nijedna krivična prijava nije rezultirala drugačije do odbačajem. Nijedan prigovor protiv tog odbačaja nije usvojen, dok onih par koji su uspeli da budu usvojeni, ubrzo su okončani novim odbačajima. Nijedna ustavna žalba zbog nedelotvorne istrage već godinama nije još uvek došla na red za odlučivanje, a ona ih onoliko
„Nijedna krivična prijava nije rezultirala drugačije do odbačajem.“
Sa druge strane, nekoliko parničnih postupaka koji su do danas okončani za rezultat imaju prvostepeno utvrđivanje govora mržnje, simbolične naknade od oko 500-600 evra na ime naknade nematerijalne štete i objavljivanje uvoda i izreke presude od strane tuženih medija. Nijedan sudija nije usvojio zahtev za objavljivanje presude u celini, niti su sudovi naložili uklanjanje teksta za koji istovremeno utvrde da širi govor mržnje (?!). Okolnost da su sudije upoznate sa brojem postupaka i sadržinom tekstova u drugim medijima i sporovima ne utiče na odstupanje od „presuda po obrascu“, visine sankcije, niti individualizacije slučaja oštećene Sofije T. Uz takav vetar u leđa, tuženi mediji nastavljaju da šire mržnju i nakon osuđujućih presuda. Odatle i očiglednost nedelotvornosti parnice kao pravnog leka u Srbiji, bar u njenom slučaju.
Prekršajni postupci po prijavama policije su obustavljani zbog zastarelosti. Oslobađajućih meritornih presuda nije bilo, verovatno zbog toga što je bilo očigledno da nema prekršaja koji joj se stavlja na teret, pa je zastarelost elegantan način da se izbegne izlaganje javnosti sudije koji bi doneo očigledno neutemeljenu osuđujuću odluku.
Neka od ovih potanja su izneta pred Evropski sud za ljudska prava. Neka od njih su i dalje aktivna pred tim sudom. Sve to naravno traje, pa su progon i širenje mržnje daleko delotvorniji, brži i efikasniji mehanizam dehumanizacije Sofije T. od zaštite koja izostaje, dok ova koja joj se navodno pruža, nije ni delotvorna, ni efikasna, niti je ikako urodila plodom.
Za razumnog presuditelja ovih činjenica, zaključak da zakon ne štiti ljude, ili bar ne štiti sve ljude ravnopravno, je neizbežan. Problem zapravo nastaje kada presuditelji činjenica koje smo imenovali da to rade u ime naroda ignorišu činjenicu da su oni ti ljudi koji štite zakon koji bi (zakon) trebalo da štiti nas ostale. Zakonska zaštita i sudska zaštita nisu sinonimi, niti su to ikada bili. Zakonska zaštita ne postoji ako nema suda koji će obraditi polje koje odgovarajuća norma štiti i obezbediti sklonište za žrtvu progona, napada ili širenja govora mržnje.
„Zakonska zaštita i sudska zaštita nisu sinonimi, niti su to ikada bili.“
To međutim nije sve, jer zaštita koja se pruža žrtvi mora da bude i brza i delotvorna i efikasna i temeljna i mora imati odvraćajući efekat po izvršioca štetne radnje kakva god ta radnja bila. Ako izvršilac i nakon osuđujuće presude nastavlja da nanosi štetu, adekvatna sudska zaštita je očigledno izostala, pa je samim tim i pravni lek koji je predviđen potpuno nedelotvoran.
Sofija T. je svu nedelotvornost pravnih mehanizama iskusila na svojoj koži svaki put kada je tražila zaštitu od napada provladinih medija, predstavnika vladajuće stranke ili organa vlasti koji su na različite načine pokušali da je ućutkaju, nekad podnošenjem prekršajnih prijava, nekad višesatnim zadržavanjem u tranzitnoj zoni na aerodromu ili graničnim prelazima, a nekad i slanjem svinjske glave na adresu radnog mesta. Istovremeno je iskusila izuzetnu delotvornost tih istih mehanizama kada je ona bila predmet očigledno neosnovanog napada od strane organa vlasti poput pomenutog aerodromskog višesatnog zlostavljanja. U oba slučaja zakon je nekako uvek bio protiv nje. Samo što nije bilo do zakona, već do onih koji zakonu daju život. Error in subiecto, eto tako smo došli dovde.
„U oba slučaja zakon je nekako uvek bio protiv nje. Samo što nije bilo do zakona, već do onih koji zakonu daju život.“
Autor: Mihajlo Pavlović, advokat
