Između štita države i sredstva političke represije
Za obične građane, njen rad je obavijen misterijom. Aktivisti je doživljavaju kao instrument zastrašivanja, dok je provladini mediji predstavljaju kao štit države. Umesto da deluje u okviru svoje zakonom propisane uloge zaštite od ozbiljnih bezbednosnih pretnji, Bezbednosno-informativna agencija se u praksi sve češće pojavljuje kao sredstvo političke represije, koje selektivno interveniše protiv protesta i građanskog aktivizma.
Strah od nadzora, prisluškivanja i nenajavljenih razgovora s pripadnicima službe postaje deo svakodnevice za one koji se usude da dignu glas. Aktivisti su svedočili o tome da su ih ljudi bez identifikacije iz BIA kontaktirali, privodili i ispitivali bez naloga. Jedan aktivista navodi da mu je tom prilikom u telefon instaliran softver za prisluškivanje. Sve ukazuje na to da ovaj slučaj nije bio izuzetak, već da su informativni razgovori često zloupotrebljavani za inficiranje telefona aktivista spyware-om.
Nakon objavljivanja nalaza forenzičke analize Amnesty International, kojim je potvrđeno da su na telefonima više aktivista pronađeni tragovi špijunskog softvera, identifikacioni broj aplikacije ukazao je na mogućnost da je domaćim softverom NoviSpy potencijalno inficirano više od 600 telefona. Na razmere ove nezakonite i protivustavne prakse dodatno ukazuje činjenica da primena špijunskog softvera nije bila ograničena na istaknute građanske aktiviste, već je otkrivena i na telefonima poljoprivrednika koji su učestvovali u protestima. Nakon objavljivanja ovog izveštaja, praksa je dodatno radikalizovana, telefoni aktivista se po preuzimanju podataka fizički uništavaju, čime se faktički onemogućava naknadno otkrivanje tragova neovlašćenog pristupa.
Kriminalizacija protesta i sporazumi o priznanju krivičnog dela
Optužbe za pozivanje na nasilnu promenu ustavnog poretka omogućile su uključivanje pripadnika BIA u postupke i poslužile kao sredstvo za legitimizaciju tvrdnji da mirni učesnici protesta zapravo žele da nasilno sruše državu i njene institucije. Pritisak na aktiviste kroz pokretanje brojnih prekršajnih postupaka nije dao očekivane rezultate, uprkos teretu koji su ti postupci predstavljali za njih, upravo to je, paradoksalno, poslužilo kao povod za dalje zaoštravanje pristupa i prelazak na krivično gonjenje.
Postoji uočljiv obrazac u kojem izjave državnog vrha prethode ili prate reakcije tužilaštva, naročito u slučajevima optužbi za pozivanje na nasilnu promenu ustavnog poretka. Nakon što je predsednik Aleksandar Vučić više puta javno govorio o pokušajima nasilnog zauzimanja institucija, ubrzo su usledila hapšenja i podizanje optužnica protiv učesnika protesta.
Krivično delo pozivanja na nasilnu promenu ustavnog uređenja, propisano članom 309 Krivičnog zakonika Republike Srbije predviđa kaznu zatvora za onog ko "u nameri ugrožavanja ustavnog uređenja ili bezbednosti Republike Srbije poziva ili podstiče da se silom promeni njeno ustavno uređenje". Iako slična krivična dela postoje u mnogim pravnim sistemima, u Srbiji je granica između legitimne zaštite ustavnog poretka i represije nad građanima sve nejasnija. Ovo krivično delo sve više poprima oblik „kaučuk norme“, rastegljive odredbe koja se primenjuje selektivno i proizvoljno, često i bez jasnih pravnih kriterijuma.
Uvid u presude Višeg i Apelacionog suda u Beogradu pokazuje zabrinjavajući trend. Od 7 analiziranih presuda, pet je doneto na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela, a u njima nije jasno opisano u čemu se konkretno sastojao poziv na nasilje, što bi po zakonu moralo biti navedeno kao bitno obeležje ovog dela. U praksi, simbolične radnje poput podizanja transparenta ili bacanja predmeta lako se tumače kao poziv na nasilnu promenu vlasti, čak i kada nema jasnog i direktnog poziva. Time se ozbiljno zamagljuje razlika između političkog protesta i krivične odgovornosti.
U slučaju poznatog aktiviste koji je nosio transparent i lutku sa likom predsednika, optužbe su bile formulisane upravo po osnovu člana 309 KZ, iako nije bilo eksplicitnog poziva na nasilje. Presuda je doneta na osnovu sporazuma potpisanog tokom pritvora, bez suđenja. U slučaju novinara koji je izjavio na skupu da će "klinci morati puškama da reše sudbinu Srbije". Apelacioni sud je poništio presudu, navodeći da za ovo krivično delo mora postojati jasna namera, upućen poziv, kao i svest da se podstiče nasilna promena.
Posebno zabrinjava činjenica da se u više slučajeva sporazumi o priznanju krivičnog dela zaključuju dok je aktivista još u policijskom zadržavanju od 48 časova, što ozbiljno dovodi u pitanje njihovu dobrovoljnost. Iako zakon predviđa da sud mora da kontroliše i odobri ovakve sporazume, u praksi su odbijanja izuzetno retka. Nedavni primeri iz Niša, u kojima su sudije odbile da potvrde sporazume, izazvali su iznenađenje među tužiocima, na jednom stručnom sastanku to je prokomentarisano rečima: 'Niko ne odbija sporazume!'.
Ustavni poredak između zaštite i zloupotrebe
Ustavni poredak nije samo skup zakona. On određuje osnovna pravila kako država funkcioniše, ko ima pravo da odlučuje, kako se vlast deli i ograničava, šta građani smeju, a šta država ne sme. U njemu je zapisano da niko nije iznad zakona, da građani imaju pravo da govore, protestuju, biraju i budu birani, da su sudovi nezavisni, a vlast odgovorna. To je zajednički dogovor, kako ćemo da živimo zajedno i kako ćemo da rešavamo sporove kad se ne slažemo.
Kada neko pokuša da nasilno preuzme vlast, ukine institucije, zabrani izbore ili uguši osnovne slobode, on ne ruši samo vlast, on ruši ustavni poredak. Zato je njegovo očuvanje jedno od najvažnijih pitanja svake države. Ali tu se krije i zamka, ako vlast odluči da svaku kritiku ili protest tumači kao napad na ustavni poredak, onda država postaje ta koja ruši sopstvene temelje.
Ovaj proces ne odvija se naglo. Ne dolazi uz otvorenu zabranu protesta niti formalno ukidanje prava. Naprotiv, sprovodi se postepeno, gotovo neprimetno. Poput žabe stavljene u hladnu vodu koja se polako zagreva, društvo se polako navikava na nove normalnosti. U trenutku kada temperatura dostigne tačku u kojoj prava faktički prestaju da važe, prostor za reakciju već je ozbiljno sužen.
U takvom okruženju, očuvanje ustavnog poretka prestaje da bude pitanje zaštite demokratskih vrednosti i prerasta u politički narativ kojim se opravdava represija. Dugoročna posledica ovakvog pristupa nije jačanje bezbednosti, već erozija poverenja u institucije, slabljenje građanskog učešća i normalizacija straha kao sredstva upravljanja društvom. Ukoliko se ne uspostave jasne granice, efikasan institucionalni nadzor i stvarna odgovornost za zloupotrebe, rizik nije u nasilnoj promeni ustavnog poretka, već u njegovoj faktičkoj suspenziji, kroz praksu koja prava formalno priznaje, ali ih suštinski onemogućava.
