Zdravstveni sistem u Srbiji već duži niz godina suočava se sa brojnim izazovima koji utiču kako na položaj zdravstvenih radnika, tako i na kvalitet zdravstvene zaštite koju građani dobijaju. Nedostatak kadra, preopterećenost zaposlenih, ograničene mogućnosti za učešće u donošenju odluka, kao i osećaj nedovoljne zastupljenosti interesa zaposlenih u postojećim institucionalnim okvirima, predstavljaju neke od problema sa kojima se zdravstveni radnici svakodnevno susreću. Istovremeno, ovi problemi prevazilaze profesionalni nivo, jer utiču na funkcionisanje zdravstvenog sistema u celini i na dostupnost i kvalitet zdravstvene zaštite.
U takvom kontekstu razvijaju se zborovi medicinskih radnika kao oblik samoorganizovanja koji nastoji da odgovori na ove izazove. Kroz otvoreno okupljanje zaposlenih različitih profila, razmenu iskustava, zajedničko razmatranje problema i kolektivno zagovaranje njihovog rešavanja, zborovi predstavljaju prostor u kojem zdravstveni radnici mogu aktivnije da učestvuju u oblikovanju stavova o pitanjima koja neposredno utiču na njihov profesionalni položaj i uslove rada. Pored toga, oni podstiču međusobnu solidarnost, razmenu informacija o pravima zaposlenih i povezivanje sa drugim društvenim akterima kada su problemi od šireg javnog značaja.
U tom kontekstu, zborovi medicinskih radnika u Srbiji predstavljaju relativno nov, ali sve značajniji oblik samoorganizovanja unutar zdravstvenog sektora. Nastali kao odgovor na potrebu za otvorenijim prostorom za razmenu mišljenja i zajedničko delovanje, zborovi funkcionišu kao neformalne i inkluzivne platforme koje okupljaju različite profile zdravstvenih radnika, ali i širu zajednicu.
Zbor medicinskih radnika u Somboru formalno je počeo da se organizuje 25. aprila 2025. godine, iako su neformalna okupljanja postojala i ranije. Od samog početka, ideja zbora bila je da prevaziđe uske profesionalne i institucionalne okvire i okupi što širi krug učesnika: lekare, medicinske sestre i tehničare, kao i stručnjake iz srodnih oblasti poput psihologije, logopedije i stomatologije, ali i pomoćno osoblje. Posebna vrednost ovog modela jeste njegova otvorenost i pristupačnost, jer omogućava učešće i onima koji nisu deo državnog sistema. Takva inkluzivnost doprinosi razmeni različitih profesionalnih iskustava i stvara prostor za artikulisanje problema koji često ostaju van formalnih kanala komunikacije.
Organizaciono, zbor se zasniva na plenumskoj strukturi, što podrazumeva horizontalno donošenje odluka i ravnopravno učešće svih članova. Sastanci su održavani na svake dve nedelje, uz mogućnost online uključivanja, čime je dodatno olakšano učešće onima koji zbog prirode posla ne mogu uvek fizički da prisustvuju. Iako broj učesnika varira, kontinuirano interesovanje jasno ukazuje na potrebu za ovakvim vidom organizovanja. Ovakav način rada doprinosi većem osećaju uključenosti među članovima i podstiče razvoj međusobnog poverenja, koje predstavlja važan preduslov za kolektivno delovanje.
Jedan od ključnih aspekata razvoja zbora jeste njegovo umrežavanje i teritorijalno širenje. Aktivnosti su vremenom prevazišle lokalni okvir i proširile se na Zapadnobački okrug, čime je otvoren prostor za povezivanje zdravstvenih radnika iz različitih sredina. Ovo umrežavanje ima poseban značaj u manjim opštinama, gde su mogućnosti za profesionalnu razmenu i zajedničko delovanje često ograničene. Kroz razgovor sa predstavnikom zbora, postaje jasno da je upravo ovaj proces povezivanja doprineo širenju znanja o pravima medicinskih radnika. Pojedinci iz manjih sredina postaju informisaniji, ali i spremniji da aktivno učestvuju u inicijativama koje se tiču njihovog profesionalnog položaja. Ovakvo širenje mreže ukazuje da zbor ne funkcioniše isključivo kao lokalna inicijativa, već kao mehanizam prenosa znanja i iskustava između različitih sredina, čime doprinosi jačanju profesionalne solidarnosti.
Pored unutarsektorskog povezivanja, značajan segment delovanja odnosi se na saradnju sa drugim društvenim grupama. Zbor medicinskih radnika u Somboru ostvario je saradnju sa studentskim i prosvetnim inicijativama, kao i sa građanskim zborovima. Ovakva saradnja ukazuje na prepoznavanje zajedničkih problema i potrebu za širim društvenim dijalogom koji prevazilazi granice pojedinačnih sektora. Istovremeno, ona pokazuje da pitanja uslova rada u zdravstvu nisu isključivo profesionalna pitanja, već imaju širi društveni značaj jer direktno utiču na kvalitet i dostupnost zdravstvene zaštite.
Posebna dimenzija delovanja zbora ogleda se i u promociji i zaštiti radničkih i ljudskih prava zdravstvenih radnika. Prema navodima sagovornika, članovi zbora nastoje da ukažu na značaj poštovanja prava zaposlenih i da podstaknu zdravstvene radnike da se informišu o mehanizmima njihove zaštite. Iako je, kako ističe sagovornik, u praksi često teško jasno razgraničiti pitanja radnih prava od različitih oblika političkog pritiska, zbor nastoji da deluje prvenstveno kao prostor za razmenu informacija, međusobnu podršku i osnaživanje zaposlenih. U tom procesu članovima je dostupna i određena pravna pomoć kroz konsultacije sa pravnicima i razmenu informacija o pravnim mogućnostima zaštite. Kroz razgovore, tribine i zajedničke aktivnosti kontinuirano se podiže svest o značaju radničkih i ljudskih prava, uključujući pravo na dostojanstven rad, profesionalnu autonomiju i slobodu izražavanja.
Na osnovu iskaza sagovornika može se zaključiti da zbor, pored profesionalne funkcije, razvija i elemente neformalnog mehanizma zaštite prava zaposlenih. Time njegova uloga prevazilazi razmenu stručnih iskustava i približava se funkcijama aktera civilnog društva koji doprinose promociji i zaštiti ljudskih prava kroz osnaživanje pojedinaca i kolektivno zagovaranje.
Posebno je značajno istaći da je zbor, kroz konkretne teme, uspeo da mobiliše širi krug zdravstvenih radnika. Na primeru organizacije dežurstava u domovima zdravlja, vidljivo je kako jedno stručno pitanje može postati povod za šire uključivanje i zajedničko delovanje. Upravo kroz ovu temu, veliki broj zdravstvenih radnika prvi put se aktivnije uključio u rad zbora, prepoznajući ga kao relevantan prostor za iznošenje stavova. Kao rezultat tog angažovanja, predloženi model dežurstava na kraju nije bio sproveden, što učesnici prepoznaju kao jedan od važnijih konkretnih ishoda delovanja zbora.
Ovaj primer pokazuje da zbor nije ostao isključivo prostor za razmenu mišljenja, već je u određenim situacijama uspeo da utiče na procese donošenja odluka. To ukazuje na potencijal ovakvih oblika samoorganizovanja da doprinesu većoj participaciji zdravstvenih radnika u pitanjima koja neposredno utiču na njihov rad i profesionalni položaj.