Ove nedelje, kao svaki put do sad, „Backstage” se fokusirao na ono što je stvarno važno. Ovonedeljna gošća je Milena Vasić, pravnica i jedna od članica YUCOM-a. Od nje smo čuli mnogo korisnih informacija, prvenstveno o načinu funkcionisanja pravnih postupaka, ali smo se, pre svega, super zabavili.
I ozbiljne teme mogu da budu interesantne, i komplikovane pravosudne situacije mogu da budu jasne. Svakako, zapostavljene teme, moraju da se naglase i ono što je zaista važno mora da se postavi u prvi plan.
Nažalost, malo se zna o tome kako prolaze i kroz šta prolaze ljudi tokom vođenja pravnih postupaka i tokom pravnog rešavanja njihovih muka i problema. Još manje se zna šta oni treba da urade, kako i gde oni mogu da zatraže pomoć. Zato nismo samo javno pozvali sve koji prolaze kroz bilo koji vid nasilja i koji se suočavaju sa sličnim problemima da to i prijave, već ih i uputili na relevantne instance, pre svega na sajt YUCOMA – komiteta pravnika za ljudska prava, neprofitne nevladine organizacije koja, između ostalog, nudi besplatnu pravnu pomoć.
Milena je članica ove organizacije 10-ak godina, a u razgovoru sa nama, objasnila nam je preciznije čime se sve YUCOM bavi i kakve sve uspehe u svom radu niže. Pre svega važno je naglasiti da se ova organizacija bavi zagovaranjem izmena zakona, a pored toga aktivni su i u pojedinačnim i opštim slučajevima, nezavisno od konkretne pravne discipline. Njihov veoma širok obim delanja ne spečava ih da se svakome posebno posvete.
Kao što smo i pretpostavili, jer je tako u skoro svim branšama, prepreka u pravosuđu ima na pretek. Milena nam je otkrila koje su one najveće i najčešće. U najvećem broju slučajeva nedovoljno je dokaza, nedovoljno pravnih sredstava ili postoji politički pritisak. Međutim, ono oko čega smo se složili da je najproblematičnije jeste zastarevanje, tj prolaženje roka za prijavu problema.
„Najteže je kad prođe rok, kada se neko kasno javi“, kaže Milena i dodaje da su ovi rokovi za prijavljivanje različiti, te da zavise od vrste slučaja. Najčešće prepreke da se ispuni ovaj rok su to što ljudi ne znaju da postoji ograničeno vreme za prijavljivanje, ne stignu jer je rok kratak, ili ne stignu jer im je trebalo vremena da osveste ono što treba da prijave.
Pomaka, ipak, ima i Milena je istakla jednu pozitivnu činjenicu vezanu upravo za ovo polje, a to je da je od 2014. godine na snazi zakon prema kome ne zastarevaju seksualni delikti nad maloletnim licima. Žrtve uvek mogu da prijave ovaj vid zlostavljanja. Druga važna stvar je to velika kampanja za prava žrtava u krivičnim postupcima u kojoj učesvuje više organizacija i koja je trenutno aktuelna. Cilj je kreiranje fonda za žrtve, koji u ovom momentu ne postoji, a koji bi omogućio da se žrtvama naplati naknada štete.
Razgovor se nastavio u pozitivnom tonu i na pomen reči „aktivizam”. Milene prve asocijacije su OŽIVLJEN, PROBUĐEN I HRABAR. Kao i nekoliko prethodnih gostiju, Milena je primetila da se aktivizam vraća u Srbiju, i to preko pitanja životne sredine. Ekološki talas pokreće ostale. Jasno, odatle sve počinje, svima su primarni voda i vazduh, ne postoji ništa osnovnije za šta se možemo boriti.
Građanski i ekološki pokreti i brojne neformalne organizacije daju nadu. Ako svako krene od svoje ulice, reke ili šume – nastaće velike promene. A što se tiče hrabrosti, nije strano da je ona neophodna ukoliko planiramo da se bavimo aktivizmom u našoj zemlji. Treba biti spreman da pretrpiš ono kroz šta prolaze aktivisti u Srbiji svakoga dana. Složili smo se da su na snazi mnoge i snažne antikampanje upravo protiv ekoloških pokreta. Aktivisti se predstavljaju kao oni koji koče investicije i direktno ugrožavaju napredovanje gradova i sela, i time loše utiču na kvalitet života građana. U manjim sredinama je još teže i izazovnije biti istaknut i aktivan i očekivane posledice mogu biti još gore.
Milena nam je otkrila da postoji mapa napada na branitelje i braniteljke ljudskih prava, baza o napadima na aktiviste u Srbiji. U 2020. godini zabeleženo je 120 ovakvih napada, iako je pretpostavka da je neprijavljenih mnogo više. Milena je istakla da je bitno evidentirati sve napade, naročito one u lokalnim sredinama, pre svega zbog samih žrtava, ali i da bismo mogli da napravimo jedinstvenu bazu na osnovu koje ćemo moći da pratimo razvoj položaja aktivista u Srbiji. U manjim sredinama, gde nema toliko podrške, gde nema toliko medijske pažnje, još je bitnije praviti ovakve korake.
Često naše goste pitamo da uporede stanje u okvirima aktivizma u Srbiji i inostranstvu. Milena nije imala mnogo pozitivan stav na ovu temu. Jednostavno, zavisi sa kojim državama se poredimo. Na istoku, pre svega u Turskoj ili Azerbejdžanu, situacija je gora nego kod nas, ljudska prava ugroženija, aktivizam rizičniji i manje razvijen. Sa druge strane, na zapadu demokratske vrenosti snažnije vladaju. Milena ocenjuje da se Srbija, nažalost, polako približava istočnim zemljama i da aktivizam u tom smislu jeste sve rizičniji u našoj zemlji, ali zaključak ove emisije ipak je pozitivan i u drugom smeru – slučajevi se sve češće prijavljuju, posebno kada su u pitanju žene koje prijavljuju porodično i seksualno nasilje. Iako su procesi dugotrajni, iako tu teški sve se više prijavljuju ovi slučajevi i žrtve, javljajući se i govoreći javno o tome, šalju jedne drugima poruku da više nisu same, a još važnije – šalju poruku nasilnicima da žrtve više ne ćute.