Nije isto biti aktivista u Beogradu ili Novom Sadu i nekoj manjoj lokalnoj sredini! Ponavljam ovu rečenicu već kao papagaj, ali očito se samo kao eho odbija, jer ne vidim većeg pomaka, ni zainteresovanosti za te male-velike ljude, počev od mejnstrim medija, preko većih organizacija civilnog društva i donatora. Zato me i ne čudi da se aktivizam polako, ali sigurno gasi na lokalu. To malo hrabrih ljudi, sa svešću šta pojam „građanin“ podrazumeva, trpi nezamislive pritiske. Neko je očigledno plaćen da smišlja sve suptilnije načine kako disciplinovati „građanina“, pa tako jedan od poslednjih primera je uskraćivanje aktivisti iz Zrenjanina dozvole za ribolov.

Zašto? Zato što time izdržava porodicu. A sve je lege artis, vidljivih povreda nema, pesnica nije sevnula, ali je zato četvoročlana porodica dovedena do ruba egzistencije. Mogla bih da nabrajam desetine takvih primera, jer kao što smo kao deca sakupljali sličice, sada na žalost sakupljam ovakve priče – neka se nađe za buduće generacije, da ne naprave iste greške kao mi. Naravno, ako ikoga i ostane u ovoj zemlji.

Pitali su me skoro zašto se bavim aktivizmom? Ne bavim se, to nije poziv, to je vaspitanje, utkan osećaj za pravdu, solidarnost, toleranciju, ali pre svega odgovornost i razumevanje da je nečinjenje gore neko i činiti, pa i pogrešiti. Ne mireći se sa opisanim stanjem na lokalu, jer iz jednog takvog potičem, krenula sam na put sa svojim koleginicama sa kojima vodim udruženje Grupa Budi jedan. Formirale smo mobilni tim koji čine pravnici i psiholozi, u pokušaju da ljudima na lokalu pružimo sveobuhvatniju podršku, jer lokalne kadabahije vladaju strahom, uskraćivanjem ili plasiranjem lažnih informacija, duboko usađenom idejom da šta god radili neće snositi odgovornost, jer postoji kum, prijatelj, rođak, komšija, koji je baš eto slučajno zadužen da vam uskrati neko pravo ili vas „disciplinuje“.

 Da bih ilustrovala kako to izgleda, opisaću vam dva slučaja, čiji zajednički imenitelj jeste pristup (ne)PRAVDI. Sećate se pompeznog donošenja Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, krčkao se bar deceniju dok ga nismo dočekali. Mejnstrim mediji obilato su popunjavali svoj program, emisijama u kojima se žustro raspravlja zbog čega civilnom sektoru treba uskratiti pravo na pružanje besplatne pravne pomoći i ekskluzivno ga, u skladu sa Ustavom, rezervisati isključivo za advokate. U zemlji u kojoj se svakodnevno sa najviših instanci krši taj isti Ustav, u kojoj pravosudni sistem kleca pred političkom voljom raznih kolekcionara diploma i akademskih titula, Ustav se po pitanju uspostavljanja pristupa pravdi u skladu sa Zakonom o besplatnoj pravnoj pomoći dosledno sproveo. Što i ne čudi,  jer digao se čitav esnaf, advokatske komore širom Srbije, štiteći svoje lične finansijske interese, a pod plaštom jedinih nosilaca „znanja, profesionalizma, struke….“. Razlozi zbog čega je informisanje građana izostalo o pravima koja im po ovom Zakonu pripadaju potpuno su jasna. Lokalne samouprave treba da izdvoje sredstva iz budžeta za njegovo sprovođenje, a to im baš i nije prioritet. Ugrožene građane kojima je Zakon i namenjen, obezbediće na drugi način, pašće koja crvena pre izbora ili asfalt do pola ulice. Pristup pravdi i onako je precenjena kategorija.

Danica nam se javila letos, izbezumljena, preplašena, muž joj je policajac u penziji, zna sve i svi njega znaju. Zalud je prijavljivala nasilje, jedan, dva , tri puta. Ni službene beleške. Uputim je da se obrati Službi za besplatnu pravnu pomoć u svojoj opštini, ima pravo na advokata, kaže Zakon. Nije joj lako ni da ode tamo, treba iz sela stići, prevoza baš i nema, a i strah ju je , svi sve znaju i „zidovi iimaju uši“  u maloj sredini. Javlja mi se Danica, kaže nema te službe. Proveravam na sajtu Ministarstva pravde i zaista lokalna samouprava, iako obavezna po slovu Zakona, nije oformila službu. Novca za advokata Danica nema, ja mogu samo da pružim pravnu podršku, a i to se iscrplo sa ovim upućivanjem na nepostojeću službu. Danica plače, želi da se skloni, mora da se skloni. Njen lokal nema ni Sigurnu kuću. Zovem Biro za besplatnu pravnu pomoć u Novom Sadu, Centar za socijalni rad… Nailazimo na podršku, žele da pomognu, trude se, ali postoji problem, Danica mora imati prijavljeno prebivalište u Novom Sadu, jer za pomoć njoj i drugim Danicama troši se novac gradskog  budžeta, pa je i rezervisan za građane Novog Sada. Danica nema adresu na koju može da se prijavi, nema novca da iznajmi stan, kreće panika, osećam kako nam Zakon i pristup pravdi zadaje šah-mat. Ponovo pravim krug poziva, Biro, Centar za socijalni rad, Tim za nasilje… I kao i uvek – do pojedinaca je! Pojedinaca koji vode ili rade u tim institucijama. Zalažu se preko onoga što im je u opisu radnog mesta i priča o Danici dobija srećan epilog. Sada živi sa svojom decom u miru, zaposlila se i čeka, kao i svi mi, vreme da pravosuđe „zablista“, da ima gde da progovori  i da svi oni koji su opstruisali njenu zaštitu i pristup pravdi odgovaraju.

Mirjana je nepokretna, trpi torturu i batine svakodnevno. Čitavo selo zna, ali to je „njihova privatna stvar, zašto bi se mešali“. Za Mirjanu dobijam poziv iz Beograda, od stare prijateljice, koja je sticajem okolnosti čula za Mirjaninu muku. Pravimo strategiju, jer „svi se znaju u selu, prvi komšija je policajac, dobar je sa njim, a procuriće informacija ako prijavimo, biće još gore, ma ovo je Srbija, ne može se verovati sistemu“.  Sedim u svom dvorištu, 40+ stepeni je, obećala sam deci da idemo do Dunava, a blenem u tačku koja se širi od tuge do besa. Nemoć, pitanja za šta sam studirala pravo, usavršavala se, zatvarala sa kolegama devedesetih fakultet, vratila se iz Amerike u svoju zemlju verujući da MI možemo bolje, da empatija, ljudskost i solidarnost stanuju baš tu, gde sam rođena, da nije sve na prodaju. Opet krug telefoniranja, moljenja da neko odradi posao za koji je plaćen, a pre svega da bude čovek. Nakon par meseci dobijam poruku od prijateljice :“ Htela sam samo da ti javim, da je preključe umrla ona žena i da je posle tvoje intervencije muž nije pipnuo. Tužna priča. Da je preminula, a da nisam pokušala da pomognem, do kraja života bi mi u grlu stajala knedla“. Ponovo ulazim u tačku, širi se koncentričnim krugovima pitanja? Da li činimo dovoljno? Šta bi bilo da na zvaničnom sajtu opštine iz koje je Mirjana, stajala tačna, a ne namerno lažna informacija o pravu na besplatnu pravnu pomoć, da li bi komšije da su imale takvu informaciju reagovale? Šta bi bilo da aktivisti  u lokalnim sredinama imaju podršku medija, donatora, svih nas, da zaposleni u institucijama prvenstveno sebe vide kao građane, a tek onda kao nosioce ovlašćenja, da nismo tako jeftini?

I vraćamo se na početak.  Ideja da će nas neko drugi zaštititi, da su svi isti ili da je jedan kriv za sve, toliko je infantilna, da ovo društvo na dnevnom nivou pokazuje da ambis nema kraja. Bez aktivizma na lokalu, ne samo da korupciju, bahatost, nemar, siromaštvo nema ko da zaustavi, nego ni da ukaže na nju. Neka ovaj tekst bude poziv, jer verujem i dalje, možda naivno i idealistički, da nas ima dovoljno koji ćemo sami svom znanju odrediti cenu, a ona podrazumeva korišćenje istog kao podrške sa malim-velikim ljudima na lokalu. I da, neka se „veliki“ mediji bar ponekad sete da i ovi ljudi imaju šta da kažu, jer živi se i van Beograda i Novog Sada.

Autor: Nataša Pušić Živanov