Beograd, 15. mart 2024. godine
U beogradskom Medija centru u petak, 15. marta, održana je u organizaciji Komiteta pravnika za ljudska prava-JUKOM konferencija za medije povodom petnaest godina primene Zakona o zabrani diskriminacije. U razgovoru su učestvovali: dr Katarina Golubović, predsednica i Milena Vasić, programska direktorka JUKOM, Brankica Janković, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, dr Vladimir Sekić, advokat Danilo Inđin i dr Mario Reljanović, predsednik udruženja „Centar za dostojanstven rad“ i naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo.
Programska direktorka Komiteta pravnika za ljudska prava Milena Vasić je u svom uvodnom obraćanju podsetila da je Zakon o zabrani diskriminacije (donet 2009 god.) inkorporirao međunarodne standarde i dao nadu da će se njegovim stupanjem na snagu unaprediti položaj manjinskih grupa. Cilj zakona nije samo ispunjavanje medjunarodnih standarda, već pružanje efikasne zaštite građanima.
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković izložila je uspehe institucije za prethodnih 15 godina, među kojima je i omogućavanje devojčicama upisivanje u vojne škole, izmene Zakona o zaposlenima u javnim službama, omogućavanje pristupa osobama sa invaliditetom javnim objektima i još mnogo stvari korisnih za građane. Institucija je povećala je broj obuka za policijske službenike, inspektore rada, Nacionalnu službu za zapošljavanje, novinare, advokate i sudije. Pokrenuto je 22 strateške parnice za diskriminaciju po različitim osnovama, dok je u prekršajnim postupcima izrečena samo jedna novčana kazna, dok su ostali slučajevi zastareli.
Milena Vasić je istakla da je najviše tužbi vezanih su za diskriminaciju po osnovu nacionalne pripadnosti što možemo da vidimo iz izveštaja Poverenice. O sudskoj praksi govorila je Katarina Golubović, predsednica Jukom-a.
Katarina Golubović navela je da u prvom vođenom predmetu govora mržnje protiv Aleksandra Vulina doneta presuda u kojoj sud nije uzeo u obzir položaj albanske manjine u društvu. Objasnila je da se na ovakvim slučajevima gradi sudska praksa i da sa ove konferencije mora da se pošalje poruka da su standardi zabrane govora mržnje sadržani u međunarodnim dokumentima, a izraženi i u Akcionom planu iz Rabata. Golubović objašnjava da su postupci za diskriminaciju hitni i ističe da su jednostavni jer činjenice nisu sporne, nema ni svedočenja, ni veštačenja. Uloga suda svodi se na procenu određenih elemanta i to: konteksta (položaja manjina u društvu), ko je izjavu dao, sadržinu izjave i nameru iste, kao i širinu dometa izjave s obzirom na sredstvo upućivanja i opasnost nastanka posledica. Sud, međutim, pogrešno tumači izjave političara kao lične stavove, a izostaje ocena sadržine i dometa date izjave. Golubović navodi da sve nevladine organizacije koje se bave ljudskim pravima pomno prate šta se dešava u društvu, da mišljenja Poverenice za zaštitu ravnopravnosti koriste u postupcima.
Studiju slučaja koji nam pokazuje i kako se načelo hitnosti ne poštuje u praksi predstavili su Vladimir Sekić i advokat Danilo Inđin, članovi pravnog tima koji vodi slučaj „Fajfer protiv Air Srbije“. Slučaj pilota Fajfera koji traje od 2009. godine je prvi je predmet pokrenut po stupanju Zakona o zabrani diskriminacije na snagu. Aleksandar Fajfer, pilot nemačkog porekla, katoličke veroispovesti tužio je svog poslodavca tadašnji JAT za diskriminaciju i mobing. ‘’Koju pravnu sigurnost možemo da garantujemo našim građanima, kada postupak ovoliko traje, to samo može žrtvu diskriminacije da zaplaši’’ zaključio je advokat Inđin.
Reljanović je takođe naznačio da sistemska diskriminacija postoji jer postoje diskriminatorne odredbe u našim aktima. Zakon o radu je izvor istih, pogotovo kad je u pitanju razlika između bračnog i vanbračnog partnera. Takođe, lica koja su van radnog odnosa ne ostvaruju nijedno pravo iz ugovora o radu, dok su način rada i radnog vremena gotovo identični.
Poverenica za ravnopravnost zaključila je da ipak ima pozitivnih promena, najviše u velikim kompanijama koje neguju kulturu različitosti prilikom zapošljavanja. Građani i građanke, najviše se obraćaju zbog diskriminacije na osnovu pola, imovinskog stanja, invaliditeta I nacionalne pripadnosti, a onda i seksualne orjentacije i članstva u političkim organizacijama.