Jukom je jedan od retkih koji je odgovorio da postoji pravna mogućnost, ali i da ne opravdavamo takvu primenu pravila.

Kada pitanje postane vrednosno, onda odgovor zavisi od nadležnog tumača i njegovog vrednosnog određenja.

Pravila su takva da mogu da se tumače na različite načine. Za one koje se sećaju, isti Poslovnik Narodne skupštine čitale su i primenjivale Nataša Mićić i Maja Gojković.

Ipak, kod ove prve se nije dešavalo da se ne raspravi budžet, a ni da se podnose i raspravljaju besmisleni brojni amandmani kako bi se „pojelo vreme“ za raspravu o suštini.

Prva je redovno kažnjavala Šešelja i „ispratila“ ga iz Narodne skupštine, a ova druga nije onemogućila njegovo vraćanje u nju. Nataša Mićić je bila polivana, Maja Gojković udarana. Najveći udarac je ipak primila Maja, kada je počeo bojkot parlamenta.

Da je predsednica Narodne skupštine poklekla odavno, videlo se i kod uvođenja vanrednog stanja jer – Nataša Mićić je stala pred govornicu i obrazložila uvođenje vanrednog stanja, dok je Maja Gojković stajala pored Predsednika Republike, bez ijedne reči.

Sudije Ustavnog suda su za ovakvo ponašanje jedino zatražile jedan papir Maji Gojković, kada se – na neki način – ispitivalo da li je učestvovala u gaženju Ustava.

To je papir kojim obaveštava predsednika Republike i Predsednika Vlade o njenom mišljenju da Skupština nije u mogućnosti da se sastane. To je papir na koji je morala da „klekne“, da se „ne isprlja“.

Dakle, mišljenje Maje Gojković dovoljno je da se suspenduje demokratska kontrola u vreme vanrednog stanja.

To da Ustavni sud deli mišljenje, dakle i vrednosti Maje Gojković, moglo je da se zaključi još od nedavnog saopštenja Ustavnog suda da – Ustavni sud radi ako prima podneske građana.

Da svoj rad Ustavni sud javno svodi na puku formu, govori i da je saopštenje usledilo kao odgovor na javnu kritiku da Ustavni sud Republike Srbije ne radi za vreme vanrednog stanja, dok susedni ustavni sudovi uveliko odlučuju o ustavnosti mera.

Takav Ustavni sud, u kome je predsednica sudija čije ime ne zna 95 posto građana, a ni 80 posto pravnika, može u obrazloženju istog rešenja da izjavi da ne može da ocenjuje organizacione mogućnosti Narodne skupštine da se sastane bez odlaganja i da to zavisi isključivo od mišljenja Maje Gojković, a da zna kakvi su kapaciteti zdravstvenog sistema, zdravstvena kultura građana, mentalitet, starosna struktura nacije.

Takav Ustavni sud može u istom rešenju da govori o posledicama širenja zarazne bolesti u Španiji, Francuskoj i Italiji, ali ne i o tome da li je postojala demokratska kontrola vlasti u tim ili drugim zemljama.

Dakle, pitanje kako će se primenjivati određeno pravilo je i vrednosno. Ustavna pravila su tako postavljena da može da ih primeni i ova i ona vlast.

To je razlog zašto ustavi mnogih zemalja dugo traju. Nijedan sud neće uneti demokratiju u Narodnu skupštinu.

Ipak, ostaje uloga Ustavnog suda u zaštiti ljudskih prava, gde je malo teže ostati u domenu formalističkog i gde Ustavni sud Srbije ipak nema poslednju reč.

Kao tekovina uništenog demokratskog potencijala Srbije, ostalo je članstvo u Savetu Evrope i kontrola Evropskog suda za ljudska prava. Upravo ta „vezanost“ Ustavnog suda standardima u polju zaštite ljudskih prava je i odgovor na pitanje kako smo brzo odgovorili na inicijativu o ustavnosti uvođenja vanrednog stanja pred izbore, ali ne i o ustavnosti mera kojim odstupamo od ljudskih prava.

Time je Ustavni sud postao instrument izborne kampanje.

Ustavni sud Republike Srbije dao je gol za vlast pred izbore, zahvaljujući pogrešnoj proceni odbrane, i potvrdio ocene Freedom house – da je Srbija izgubila status delimično konsolidovane demokratije i spuštena u kategoriju hibridnih režima.

Autorka je direktorka Komiteta pravnika za ljudska prava – Jukom

Izvor

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.