Projekat započet 2010. godine i dalje traje.
Sve su akcije i inicijative građanki i građana specifične. Široko polje delovanja, raznolikost mišljenja, brojne ideje i realizatorski virtuozi čine ih unikatnim. Logično je da su sve plod civilnog društva. Ova koju sam ja pokrenuo toliko je specifična da je gotovo nestvarna. Šta je to što je toliko razlikuje od ostalih? Samo jedna mala činjenica – začeo sam je van civilnog društva, kao policijski službenik, tačnije operativni radnik privrednog kriminaliteta. To je bio jedini izlaz iz situacije u kojoj sam se našao ja, ali i celo društvo.
Otkud policajac u civilnom društvu?
Mene je u civilno društvo oterala politička korupcija i još naterala da postanem pisac. Sva svoja znanja i umeća, sav svoj um stavio sam u funkciju (da ne kažem „službu“) borbe protiv političke korupcije.
Kao policijski službenik suočio sam se sa velikom količinom nepravde, zloupotrebljene moći Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) i gledao se sa političkom korupcijom „oči u oči“. Ona je imala podršku upravo onog koji je trebalo da radi na njenom suzbijanju – MUP-a. A suzbijani smo bili mi, policijski inspektori. Jedino što sam tada mogao, bilo je da kažem sam sebi:
- E neće moći ovo tek tako da prođe!
Ništa se ne bi desilo da sam samo rekao, ali ja sam to i zapisao. Tako je par reči, u uglu stranice mog rokovnika, pokrenulo lavinu koja i dalje traje. Bilo je to davne 2010. godine. A onda su se reči same od sebe dodavale i dodavale, da bi nakon mnogo muka i posrtanja, krajem 2019. godine svetlost dana ugledala publikacija „Oči u oči sa političkom korupcijom“.
Šta se dešavalo od 2010 – 2019. godine?
Prvih meseci neformalni centri moći i „nekakav“ kriminalni štab, primenili su širok spektar opstrukcija koje su jedan veliki predmet prevele u status „kišeljenja“. Nije to bio prvi predmet u tom statusu, ali je imao poseban značaj za ekonomiju cele zemlje. Radilo se o teškim oblicima finansijskog kriminaliteta u pančevačkoj fabrici mineralnog đubriva – Azotari.[1] Taj „nekakav“ kriminalni štab zadao je vladavini prava težak udarac. To se potvrdilo već za oko godinu i po dana. Naime, u maju 2012. godine, vlast koja je imala presudan uticaj na kriminalni štab i predmete, izgubila je izbore. Jedan od ključnih razloga pada sa vlasti bio je i njen neuspeh u predmetima spornih privatizacija. Tu priliku nije propustila tadašnja opozicija, koja se najglasnije zaricala da će joj borba protiv „kriminala i korupcije“ biti na prvom mestu. Tako je iste godine osnovana tzv. Radna grupa MUP-a za 24 sporne privatizacije (Radna grupa), čiji je cilj bio dvostruk. Prvo da ispuni predizborno obećanje nove vlasti, a drugo, da se konačno obračuna sa „kriminalom i korupcijom“.
Kada je u pitanju samo taj aspekt zloupotreba u poslovanju Azotare, mi smo pravdi priveli oko pedesetak izvršioca krivičnih dela. I reklo bi se da je vladavina prava uspostavljena. Međutim, i sto puta međutim, prava istina je nezamislivo loša. To što smo uradili, i kriminalci koje smo uhapsili bili su samo vrh ledenog brega, koji je ostao nedirnut. Umesto obračuna sa „kriminalom i korupcijom“, on je reorganizovan i stavljen u funkciju zloupotrebljene političke moći.
Videvši obrise ogromnog zla koje preti celom društvu, razmišljao sam o tome da osnujem OCD i da putem nje nastavim da se suprotstavljam političkoj korupciji. Za to sam morao da sačekam penziju, koja nije bila daleko.
Kada je Radna grupa (i ja kao njen deo) postala suviše opasna za kriminalce, zloupotrebljena politička moć nas je rasformirala. Uz izmišljeno obrazloženje da puno koštamo. Što je bilo apsolutno netačno, ali je u javnosti prihvaćeno bez ijednog pitanja. Tadašnji direktor policije Veljović objasnio je da će se svi predmeti završiti. Naravno, nije mogao javno da kaže da će izvršioci krivičnih dela biti zaštićeni. Lakoverni su verovali visokom državnom zvaničniku, a najbitnije je bilo da što pre na to obećanje zaborave.
Očekivanja da će se uhapsiti i pravdi privesti i druga, mnogo moćnija lica, bila su sve slabija. Vreme je prolazilo a to se do danas nije desilo!
Tome u prilog išlo je i odsustvo bilo kakve nezavisne, objektivne i stručne analize rada Radne grupe. Sve to doživljavao sam sa hroničnim osećajem mučnine. Razmišljao sam kako da se narastajućem zlu suprotstavim, kako da kažem istinu i ko bi uopšte želeo da me čuje?
Jedini način je bio da o svemu napišem knjigu.
Nikada u životu nisam ni za šta imao toliku energiju i volju, kao za pisanje knjige o zlu koje preti da proždere celu Srbiju. Iako nisam znao kako se piše knjiga, počeo sam sa prekucavanjem do tada prikupljenih beleški u laptop. Otvorio sam vord dokument i imenovao ga kao „idejna skica za knj.br.1“ Kada sam nakon više godina tekst predao uredniku redni broj bio je 899.
Ubrzanim odlaskom u penziju, vrata civilnog sektora su mi se širom otvorila. Tako da sam angažovanje nastavio u drugom formatu, ali sa istim ciljem.
Pitao sam se: „Imam li pravo da za sebe zadržim ono što znam, posebno ukoliko su to saznanja o zlu koje sistematski razjeda zdravo tkivo društva? Da sam sve zadržao za sebe, bio bih saučesnik političke korupcije, uradio bih upravo ono što zameram većini.“ Nisam hteo da odustanem od borbe smatrajući da je to obaveza svakog građanina koji je svestan opasnosti koja se nad društvo nadvila. Vodio sam se idejom da je neprihvatljivo čekati da se sve okonča, a onda biti mudar i opisivati prošlost na koju više niko nema uticaja. Ako želimo da budućnost bude bolja, moramo je menjati u sadašnjosti, ne čekajući da postane istorija.
U temelj upornosti ugradio sam reči Vuka Karadžića: Događaje naroda našega slabo je kad rođeni Srbin opisivao u ono vreme, kad su se događali, nego posle nekoliko stotina godina. [2]
Pisanje je bila zadnja linija odbrane istine
Kako sam ceo radni vek pisao službene tekstove, suvoparne, nezgrapne i za čitanje zamorne, suočio sam se sa problemom kako da tekst učinim za čitanje zanimljivim najširoj čitalačkoj publici. Ali sam imao i problem kako da sam sebi približim takav tekst, kako da svoje misli i duh dovedem u književno stanje.
Nadahnuo sam se i pesmom Milana Rakića „Misao“ (Kad srce zapišti misao je kriva). A moje je srce od muke pištalo. I njegovim dedom Milanom Đ. Milićevićem i njegovim duhovnikom. Rekao bih krajnje subjektivno, da sam bio primoran da nadmašim samog sebe i da napišem tekst koji će izdržati kritiku i pre svega biti zanimljiv za čitanje najširoj čitalačkoj publici.
Kako se tekst uobličavao u formu knjige, suočio sam se sa problemom izdavanja. Krenuo sam u potragu za izdavačem koji bi knjigu objavio. Onda sam saznao da su svi izdavači opsednuti piscima. Nepoznati autor sa prvom knjigom nema nikakvu šansu.
Neodustajući pokušao sam da ideju realizujem samostalno. Nije to bio dobar način, iz više razloga. Samostalnosti rad eliminiše kritičku podršku, koja je neophodna da bi se tekst i sama zamisao izbrusila do mere koja je potrebna za javno objavljivanje. Takođe, ni finansijski razlog nije zanemarljiv.
Paralelno sam stupao u kontakt sa organizacijama civilnog društva za koje sam mislio da bi moja priča mogla da ih zanima. Kod nekoliko sam naišao na veliko razumevanje. Pokušavale su da mi pomognu oko izdavanja knjige na svaki način. Ali u tome nismo uspeli, sve dok nisam stupio u kontakt sa Fondacijom za otvorenom društvo, Srbija. Ljudi iz FOD-a su pokazali interesovanje, pročitali radnu verziju teksta i dali pozitivno mišljenje. Nakon nekog vremena otvoren je i konkurs za finansiranje projekata. Na koji su mogle da učestvuju samo OCD, te sam ostvario i želju da osnujem organizaciju o kojoj sam duže vreme razmišljao. Tako je rođena „Kareja“ kao Institu za istraživanje korupcije.
Ubrzo je podrška počela da se umnožava, mnoge OCD i svi pojedinci koji su pružili stručne usluge, sa zadovoljstvom se pridružili projektu.
Napokon, krajem 2019. godine istina upakovana u korice sa naslovom „Oči u oči sa političkom korupcijom“ ugledala je svetlo dana. Nakon promotivnog buma i velikog interesovanja u samo nekoliko nedelja podeljeno je besplatno izdanje. Mislio sam da će dalje sve ići samo od sebe, ali nije. Sačekali su me novi problemi. Sam naslov knjige i pogled na korice, zatvarao joj je vrata javnog prostora i javnih institucija. Službenici sa kojima sam razgovarao u većini slučajeva su otvoreno iskazivali strah od bilo kakve veze sa knjigom takvog naslova. Neki su bili perfidniji te ili nisu odgovorili ili su me upućivali da se javim „sledeće godine“. Jedini grad koji je bio otvoren za kritičku misao je Novi Pazar. To se dodatno potvrdilo prilikom promocije druge knjige, kada me je primio i gradonačelnik Novog Pazara gospodin Nihat Biševac. U mom Pančevu, naravno, sva vrata javnih prostora su zatvorena ne samo za mene, nego i za svaku drugu kritičku misao. Ali se svi snalazimo i koristimo jedan kafić koji je otvoren za svaku misao.
Uprkos svemu negativnom, čak i koroni, uz pomoć kolega iz OCD i lokalnih medija organizovao sam ukupno dvadeset promocija.[3] O knjizi i projektu je izveštavalo ukupno 88 medija, od kojih četiri inostrana. Objavljeno je više od 160 linkova. Knjiga je dostavljena u više od stotinu biblioteka. Stigla je u Banja Luku, Višegrad, Zagreb i u Brisel. Objavljena su ukupno četiri izdanja, jedno promotivno, jedno komercijalno i dva feljtonska izdanja.
Šta sam postigao ovom akcijom? Svet nisam promenio, čak ni naše društvo. Ipak, ono što sam postigao može se iskazati na više načina. Svakako da se moglo postići i više i bolje.
Istražio sam jednu negativnu društvenu pojavu u Srbiji, političku korupciju i to na primeru Radne grupe MUP-a za 24 sporne privatizacije, koja je egzistirala od 2012-2014. godine, kao i vreme koje joj je prethodilo i vreme naposredno nakon nje. Rezultate istraživanja sam fiksirao u formu publikacije i učinio trajnim. Ukazao sam na zlo kome sve ide u prilog i koje neće propustiti priliku da se razbukta, multiplikuje i uznapreduje u forme koje su i tada pa i sada gotovo nezamislive. To sada vide mnogi građani Srbije.
Akcija je podigla svest o opasnosti političke korupcije, kod jednog malog dela građana. Akcija, tj. projekat iako odavno okončan i dalje traje. Istina nastavlja da se kao pukotina probija kroz stenu laži.
Pokazao sam da može da se ostvari svaka prava ideja ukoliko se u nju uloži dovoljno volje, upornosti i odlučnosti. Zato opet kažem: E neće moći ovo tek tako da prođe!
Autor: Siniša Janković
[1] Kao dokaz opravdanosti svih crnih sumnji je činjenica da Azotara već više godina ne radi, a da je privatizovana od strane jednog od sumnjivih poslovnih partnera koje smo istraživali, dok nam je to bilo dozvoljeno.
[2] Vuk Stefanović Karadžić, Miloš Obrenović knez srpski ili građa za Srpsku Istoriju našeg vremena, Budim, 1828. Predgovor
[3] Promocije su održane u sledećim gradovima: Beograd, Pančevo, Pirot, Niš, Leskovac, Zrenjanin, Vršac, Subotica, Sombor, Novi Sad, Loznica, Valjevo, Kragujevac, Čačak, Požega, Novi Pazar, Prijepolje, Bujanovac, Vranje i Zaječar
Ovaj blog je načinjen uz podršku projekta Vlade Švajcarske „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative, kao i podršku Evropske unije. Mišljenja izneta u ovom blogu su mišljenja autora i ne predstavljaju nužno i mišljenja Vlade Švajcarske, Helvetas-a ili Građanskih inicijativa, niti Evropske unije.
