ZLOSTAVLJANJE NA RADU U MUP-U
(PREDRAG SIMONOVIĆ)

U leto 2015. godine, Komitetu pravnika za ljudska prava – YUCOM se obratio pripadnik MUP-a, Službe za otkrivanje ratnih zločina, sa tvrdnjom da zbog savesnog vršenja dužnosti trpi mobing od nadređenog. Motiv za mobing bio je skretanje pažnje na nepravilnosti u radu u predmetima od državnog značaja. To je i kvalifikovalo ovu žrtvu mobinga u okviru državne institucije kao branitelja ljudskih prava i uzbunjivača, zbog čega se YUCOM uključio u zaštitu i zastupanje. Prema rečima ovog pripadnika MUP-a, trogodišnji mobing se sastojao od: premeštaja na drugo radno mesto gde nije radio na predmetima, davanja neodgovarajućih zadataka u odnosu na položaj u MUP-u, nepozivanja na sastanke, oduzimanja sredstava za rad, širenja neistina o prošlosti kao razlozima za prestanak radnog odnosa, kleveta i uvreda. Zbog prirode poslova koje obavlja ali i zakonskih propisa, pripadnik MUP-a se pre svega obraćao drugim nadređenima u MUP-u, što formalno, što neformalno, ali je zaštita unutar MUP-a izostala.

Kako se mobing nastavio, pomenuti pripadnik MUP-a je, u novembru 2015. godine, odlučio da pokrene postupak za zaštitu pred sudom, uz pomoć advokata Komiteta pravnika za ljudska prava. Tokom sedmogodišnjeg trajanja procesa saslušan je veliki broj pripadnika MUP-a u vezi sa delima koja su bila usmerena na degradiranje ove žrtve mobinga. Na trajanje postupka uticala je činjenica da se pred Višim sudom u Beogradu ročišta zakazuju dva puta godišnje. Takođe, tokom trajanja postupka više svedoka se penzionisalo, a MUP nije davao informacije o adresama bivših zaposlenih, čime su svedoci postajali nedostupni. Nekoliko  visokorangiranih pripadnika MUP-a se nije odazvalo na pozive za svedočenje.

Posebno otežavajuća okolnost bila je činjenica da je MUP opis poslova, odnosno sistematizaciju poslova u okviru organizacionih jedinica proglasio tajnom. I pored insistiranja suda, opis poslova ovog pripadnika MUP-a nikad nije podnesen. To je otežalo zadatak samom tužiocu prilikom dokazivanja šta podrazumeva njegov položaj u Službi i šta mu je konkretno onemogućeno da radi, i na taj način pokaže u kojoj meri je degradiran kao ličnost.

Tokom trajanja postupka, tužilac je trpeo nove pritiske. Radnik MUP-a je godinu dana bio opterećen privremenom suspenzijom, jer je bila podnesena krivična prijava za koju je tvrdio da je u pitanju lažno prijavljivanje, između ostalog, zbog samog postupka zaštite koji je pokrenuo. I u postupku suspenzije, YUCOM mu je pružio podršku pred Upravnim sudom. Suspenzija je ukinuta kao rezultat oslobađanja odgovornosti u krivičnom postupku.

Nakon ocene svih iskaza, Viši sud u Beogradu je uvažio tvrdnje da je došlo do zlostavljanja na radu i naložio MUP-u da isplati naknadu nematerijalne štete. Presudu je u potpunosti potvrdio Apelacioni sud u Beogradu u junu 2022. godine, čime je presuda postala pravnosnažna. Pripadnik MUP-a koji je bio žrtva mobinga obavlja poslove kao i pre mobinga, dok je izvršilac zlostavljanja premešten na drugo radno mesto, van Službe za otkrivanje ratnih zločina.

PRAVO NA LIČNO IME (K.F)

U februaru 2021. godine K.F. se obratila Komitetu pravnika za ljudska prava ističući da njeno dete ni nakon 10 meseci od rođenja nema ime, prezime i jedinstveni matični broj građana. Dete je rođeno u Republici Srbiji, u trenutku kada je razvod K.F. i državljanina Holandije bio u toku, a koji ujedno nije biološki otac deteta.

Kako se po Porodičnom zakonu Republike Srbije ocem deteta koje je rođeno u braku, odnosno 300 dana po prestanku braka, smatra muž majke deteta, matična služba Savski venac tražila je saglasnost državljanina Holandije kao zakonskog oca, kako bi dete dobilo ime koje je majka predložila. S obzirom na to da se radi o licu koje nije biološki otac deteta, a osim toga je i strani državljanin, slučaj se dodatno komplikuje, jer se traži i lično prisustvo oca ili njegova originalna identifikaciona dokumenta na uvid. Usled nemogućnosti da udovolji zahtevima matične službe, K.F. je upućena na nadležni Centar za socijalni rad Rakovica, koji je insistirao na tome da dete može dobiti ime isključivo uz saglasnost sada već bivšeg supruga majke, iako je ovaj Centar već tada imao ovlašćenja i osnova da detetu odredi lično ime.

K.F. se potom obratila Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja koje je tada bilo nadležno, i koje je naložilo Gradskom centru za socijalni rad da uputi direktan zahtev Holandskom centralnom birou za zaštitu prava dece u cilju pribavljanja saglasnosti oca za lično ime i prezime deteta, pozivajući se na Konvenciju.[1]

Komitet pravnika za ljudska prava odmah je reagovao dopisom pomenutom Ministarstvu ukazujući da je u samoj Konvenciji eksplicitno propisano da se ista ne primenjuje na lično ime deteta, i da je potrebno samo da se pribavi saglasnost nadležnog centra za socijalni rad koji je po važećem Porodičnom zakonu i Zakonu o matičnim knjigama bio dužan da po proteku roka od 30 dana od rođenja deteta sam odredi ime i prezime deteta.

Od rođenja, dete nije moglo nigde da bude evidentirano ni prijavljeno jer nije imalo ni jedan identifikacioni podatak, pa tako nije moglo da ima ni zdravstveni karton, da ide na redovne kontrole i primi vakcine koje su obavezne u prvoj godini života. Bez imena i prezimena, dete nije moglo da dobije jedinstveni matični broj građana i validan izvod iz matične knjige na osnovu kojih se ostvaruju sva prava.

Dakle, (ne)postupanjem nadležnih institucija grubo su prekršena osnovna ljudska prava i prava deteta poput prava na lično ime i prava na zdravstvenu zaštitu. U ovom slučaju, potpuno je zanemaren najbolji interes deteta kao načelo kojim su dužni da se rukovode svi organi i institucije u Republici Srbiji prilikom odlučivanja o dečijim pravima i obavezama. Takođe, Konvencijom o pravima deteta garantuje se pravo deteta na lično ime odmah nakon rođenja, kao i pravo da odmah bude registrovano.

Kako je u međuvremenu formirano Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju, to Ministarstvo reagovalo je, kao nadležno, na novi dopis Komiteta pravnika za ljudska prava i naložilo Centru za socijalni rad da u skladu sa propisima odredi ime i prezime deteta u što hitnijem roku. Centar za socijalni rad je nakon deset dana i nekoliko urgencija doneo Rešenje o ličnom imenu kojim je dete, sada V.F. dobilo ime, prezime i JMBG, tačno na svoj prvi rođendan.

PRAVO NA DOM (Z.S.)

Komitet pravnika za ljudska prava zastupao je porodicu S. u decenijski dugom parničnom postupku, štiteći njihovo pravo na dom. Z.S. je dugi niz godina bio zaposlen u državnom preduzeću i bio je prvi na rang listi kada mu je i dodeljen stan na trajno korišćenje. Međutim, kako je došlo do eksproprijacije ove nepokretnosti u korist Direkcije za gradsko građevinsko zemljište i izgradnju grada Beograda, a potom i rušenja radi izgradnje nove stambene zgrade, porodica S. je preseljena u drugi stan, bez sticanja trajnog prava na stanu, uz usmeno obećanje da će njegovo stambeno pitanje biti trajno rešeno u najkraćem mogućem roku.

S obzirom da nije bilo pravnog osnova za korišćenje novog stana u važećim zakonima Republike Srbije, ovo javno preduzeće 2001. godine pokreće postupak za iseljenje ove, socijalno ugrožene porodice, umesto rešavanja njihovog stambenog pitanja. Od tada počinje i borba porodice S. za (pravo na) dom. Kroz niz zahteva za odlaganje izvršenja i žalbi protiv odluka o iseljenju, Z.S. je kao jedino rešenje preostalo i podnošenje tužbe protiv Direkcije, radi dodele adektavnog smeštaja, kao što mu je obećano. Tako je 2008. godine i započet sudski postupak, koji je okončan nakon više od jedne decenije.

Kao punomoćnici tužioca, advokati Jukoma precizirali su tužbeni zahtev, budući da u domaćim zakonima tužilac zaista i nije imao osnov da sa porodicom boravi u stanu. Sa druge strane, ukazali smo sudu na odredbe Evropske konvencije o ljudskim pravima i drugih međunarodnih dokumenata koje garantuju pravo na dom, kao i na bogatu praksu Evropskog suda za ljudska prava.

Decembra 2019. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu doneo je prvostepenu presudu kojom je utvrdio pravo trajnog korišćenja pomenutog stana u korist porodice S., pozivajući se na član 8 stav 1 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Sud je ocenio da predmetni stan, iako nije u vlasništvu porodice S. za njih predstavlja jedini dom sa kojim su trajno povezani, budući da u njemu žive dvadeset punih godina. Sud je konstatovao da bi iseljenje tužioca u konkretnom slučaju predstavljalo neopravdano mešanje u njegovo pravo na dom i da bi iseljenjem ova porodica ostala bez jedinog smeštaja.

Osim što je odluka zasnovana na odredbama Evropske konvencije, u njoj je i obrazloženo i nekoliko relevantnih odluka Evropskog suda, ali i sproveden tzv. „trodelni test srazmernosti“, kojim se zapravo ispituje 1) da li je mešanje (u ovom slučaju iseljenje) zasnovano na zakonu, 2) da li teži legitimnom cilju, i na kraju 3) da li je mešanje neophodno u demokratskom društvu. Ukoliko je odgovor na bilo koje od navedena tri pitanja negativno, mešanje države nije dozvoljeno, odnosno dovodi do povrede određenog prava, u ovom slučaju prava na dom. Tako, sud utvrđuje da, iako je zahtev za iseljenjem zasnovan na zakonu, tuženi nije dokazao legitiman cilj a mešanje nije bilo neophodno u demokratskom društvu, te postoji povreda člana 8 Konvencije.

Presudom, koja je postala pravnosnažna nakon odluke Apelacionog suda u oktobru 2020. godine, sud je pružio pravnu zaštitu porodici S., utvrdio da im pripada pravo na trajno korišćenje spornog stana i obavezao javno preduzeće, kao nosioca prava, da ovo pravo prizna i trpi.

LIŠENJE POSLOVNE SPOSOBNOSTI (D.D.)

Jedan od mnogih postupaka radi revizije poslovne sposobnosti u kojima je Jukom učestvovao jeste slučaj D. D. Njoj je 1993. godine u potpunosti oduzeta poslovna sposobnost, na osnovu veštačenja lekara specijaliste medicinske struke, kojim je konstatovano da boluje od mentalne bolesti iz kruga šizofrenije. Od momenta lišenja, D. D. nije imala mogućnost raspolaganja sopstvenim prihodima niti imovinom. Postavljen joj je staralac iz Centra za socijalni rad, na koga su preneta ovlašćenja u odlukama koja se tiču njene imovine, prihoda, odluka o zdravlju, mestu stanovanja. S postavljenim starateljem D. D. nije imala redovan kontakt niti je dobijala bilo kakvu vrstu sistemske podrške. Nakon što je lišena poslovne sposobnosti, D. D. je u više navrata bila smeštana u ustanove socijalne zaštite protiv svoje volje.

D.D. je, u dogovoru sa kćerkom koja je u tom trenutku bila njen staralac, u toku 2015. godine napustila ustanovu socijalne zaštite, te je policija za njom raspisala poternicu. Nakon napuštanja ustanove socijalne zaštite, D. D. stanuje sama u iznajmljenom stanu, funkcioniše bez ikakvih problema ili smetnji. Samostalno obavlja sve životne aktivnosti, uključujući održavanje higijene, kuvanje, odlaske na pijacu, posete prijateljima, ali i redovne lekarske kontrole. Nakon opisanih događaja, D. D. u dogovoru sa kćerkom, kao stalnom starateljkom koja ima mogućnost donošenja odluke u ime i za račun D. D., odlučuje da raskine ugovor sa ustanovom socijalne zaštite. S obzirom na činjenicu da penzija D. D. nije bila dovoljna za namirenje celokupnog duga prema ustanovi u kojoj je boravila, u tom momentu nisu bili ispunjeni uslovi za raskid ugovora. Dug prema ustanovi se sve vreme uvećavao, iako D. D. nije boravila u njoj. Nakon što je kćerka D. D. razrešena dužnosti starateljke krajem 2015. godine, za starateljku je postavljena radnica nadležnog centra za socijalni rad. Njen odnos prema statusu i postupcima D. D. bio je krajnje pasivan, te, osim što se nije pojavila ni na jednom od održanih ročišta, nije ni uspostavila odnos sa njom. Umesto zaštite prava i interesa štićenice D. D., dešava se upravo suprotno, te radi izmirenja postojećeg uvećanog duga, centar za socijalni rad prodaje, bez saglasnosti i obaveštenja, imovinu D. D., čija je vrednost u odnosu na dugovanje nesrazmerna. Ostatak novčanih sredstava ostaje na računu centra za socijalni rad, uslovljen vraćanjem poslovne sposobnosti. Ovo je konkretan primer nastupanja štete za lice koje se nalazi pod neposrednim starateljstvom Centra za socijalni rad.

Ispitivanje ispunjenosti uslova za vraćanje poslovne sposobnosti inicirano je po službenoj dužnosti 2015. godine, u skladu sa relevantnim odredbama izmenjenog Zakona o vanparničnom postupku, kojim je revizija određena kao obavezna. Nakon četiri godine dugog sudskog postupka, u kome su advokati Komiteta pravnika za ljudska prava zastupali D.D. i tokom kojeg je održano niz ročišta, saslušano više svedoka i obavljena dva veštačenja, nadležni sud je u septembru 2019. godine doneo odluku kojom se D. D. u potpunosti vraća poslovna sposobnost. Ovo je samo jedan od primera iz prakse Komiteta pravnika za ljudska prava koji pokazuje ozbiljnost posledica jednog takvog postupka na život lica o čijim se pravima odlučuje. Ističemo, takođe, da ovakav ishod postupka u praksi ne predstavlja pravilo već izuzetak. U većini slučajeva lišenja, odnosno vraćanja poslovne sposobnosti, radi se o pravima lica koja su pre pokretanja postupaka samostalno živela i samostalno se starala o svojim pravima i obavezama

OTKAZ U NIN-U (ANTONELA RIHA)

Sud uvažio specifičnosti novinarske profesije pri proceni radnopravnog položaja Antonela Riha, urednica politčke rubrike i novinarka društveno političkog magazina NIN, dobila je iznenadni otkaz 16. aprila 2015. godine.  Riha je bila urednica političke rubrike, svakako najznačajnije rubrike u NIN-u. Istovremeno je radila autorske tekstove, i povremeno imala naslovnice. YUCOM je preuzeo zastupanje u ovom slučaju s obzirom da način na koji je Riha dobila otkaz i istovremeno kredibilitet koji ona ima kao novinarka u društvu, pokazuje da je i kao urednik i kao novinar iz nekog razloga bila „nepoželjna“. YUCOM se odlučio da vodi ovaj radnopravni strateški slučaj, jer je radnopravni položaj novinara od presudnog značaja za slobodu medija.Prvostepeni postupak se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu od 15. juna 2015. godine do 15. marta 2018. godine. Razlog trajanja postupka je veliki broj saslušanih svedoka, s obzirom da je tužilja predložila sve zaposlene i radnoangažovane za svedoke, ne želeći da samo pojedine kolege izloži, po njenom mišljenju “nezavidnoj situaciji” da pred sudom govore o politici unutar kompanije.

U toku 2016. i 2017. godine održana su brojna ročišta gde su svedoci – novinari svedočili o njenim kvalitetima, profesionalnosti  i njenoj saradljivosti. Naročito je važan detalj da su apsolutno svi bili iznanađeni otkazom Rihe.

Naime NIN je tvrdio da je radno mesto ukinuto gotovo mesec dana pre nego što je doneto rešenje o otkazu, te da je izmenjen Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta i poslova. Međutim,  niko od novinara na koji se Pravilnik odnosi, nije bio upoznat sa promenama. To otvara pitanje nesigurnosti radnopravnog položaja novinara i mogućnosti uticaja na slobodu izražavanja.

Obrazloženje da je otkaz rezultat loše ekonomske situacije, te nepostojanja potrebe da se obavljaju takvi poslovi (poslovi urednika), nije nikako korespondiralo sa faktičkim stanjem.

U toku postupka, sud je cenio specifičnosti novinarske profesije. Prilikom donošenja presude, kojom je poništio, kao nezakonito, rešenje tuženog NIN d.o.o., i istovremeno obavezao tuženog da Antonelu Rihu vrati na radno mesto u skladu sa kvalifikacijama tužilje, sud je daoobrazloženje: “U konkretnom slučaju, tuženi nije konkretno definisao i identifikovao organizacione i ekonomske promene zbog kojih je tužilja dobila otkaz što proizilazi i samog rešenja o otkazu, a iz iskaza svedoka Milana Ćulibrka, glavnog i odgovornog urednika NIN-a, koji je odluku da tužilja dobije otkaz doneo na istom sastanku kada mu je saopšteno da po zahtevu menadžmenta jedno lice treba da dobije otkaz, pa je on odlučio da to bude tužilja bez ikakvih jasno obrazloženih kriterijuma za takvu odluku, a imajući u vidu i da ocenjivanje zaposlenih do tog trenutka nije bilo izvršeno, a pored svega toga tuženi tužilji nije ponudio drugu meru zapošljavanja iako otkaz ugovora o radu može da usledi samo ako ni jedna od mera zapošljavanja nije dovela dorezultata. Pritom, dve nedelje nakon što je tužilja dobila otkaz, tuženi je angažovao drugu novinarku koja je u političkoj rubrici nastavila da pravi politički intervjue a do otkaza je tužilja radila i taj posao,a pored toga honorarne saradnike tuženi je angažovao u velikom broju i kada je imao 35 zaposlenih novinara, čak su i urednici bili honorarni saradnici, te za svaki broj NIN-a postoje naručeni tekstovi javnih ličnosti, stručnjaka, eksperata koji su za to plaćeni a neki to rade i stalno, pa kako su finansijska sredstva za poslove novinara bila izdvojena za honorarne saradnike u skladu sa budžetom za tu godinu, to po nalaženju ovoga suda tuženi nije mogao tužilju da proglasi viškom pre nego što je ponudio posao za koji su angažovani honorarni saradnici, bez obzira što nisu zaposleni na neodređeno vreme, upravo zbog specifičnosti te vrste poslova i organizacije rada kod tuženog – da se angažuju honorarni saradnici i za radna mesta predviđena sistematizacijom kod tuženog. Posebno je sud imao u vidu da do otkaza tužilji nikada se nije desilo da politička rubrika ostane bez urednika, a da je sve vreme postojala potreba za radnim mestom urednika političke rubrike sud je utvrdio iz iskaza saslušanih svedoka i tužilje, kao i iz činjenice da je te poslove posle otkaza tužilje radio glavni i odgovorni urednik.