Аутор: admin

JUKOM: Bez većih nepravilnosti

BEOGRAD – Nevladina organizacija Komitet pravnika za ljudska prava (JUKOM) saopštila je danas da je njihov ekspertski mobilni tim za kratkoročno posmatranje izbora i procenu kvaliteta procesa glasanja posetio ukupno 15 […]

Izbore će pratiti 531 strani posmatrač

Predsedničke, parlamentarne i beogradske izbore u nedelju, 3. aprila pratiće ukupno 5.218 stranih i domaćih posmatrača. Od tog broja izbore će pratiti osam domaćih udruženja, odnosno 4.687 posmatrača, što je […]

Da li se aktivista rađa ili se aktivistom postaje?

Ako bi trebalo da nađem najbolje reči koje opisuju suštinu svakog aktiviste onda je to ovaj navod.  „Aktivizmom plaćam svoju rentu što živim na ovoj planeti“ – Alice Walker . Aktiviste svi prepoznaju. Njih svi percipiraju kao pokretače dobrih stvari, kako u sredini u kojoj žive tako i šire. U društvu koje i danas lako poistovećujemo sa Domanovićem mrtvim morem aktivisti još više štrče nego ikad. Ti ljudi su oni “kojima sve smeta” i koji se “u sve mešaju” ali su oni prvi kojima se građani obraćaju ako naiđu na zid kada pokušaju da reše neki problem. Njih je nemoguće ignorisati. Oni vam ili ulivaju poverenje i lako dobiju vašu naklonost i vas za saveznika ili vas vređa njihova drskost: kako to da oni smeju (ono što ne smem ja). Aktivistu ćete prepoznati uvek i svuda. Nije to kavgadžija željan pažnje već budan čovek željan pravde. To su oni ljudi koji se za čas sa sličnima prepoznaju, lako organizuju. Za dobro koje  žele da urade njima je potreban jedan mig ili je dovoljno samo jedno “hajde”.

E neće moći ovo tek tako da prođe!

Sve su akcije i inicijative građanki i građana specifične. Široko polje delovanja, raznolikost mišljenja, brojne ideje i realizatorski virtuozi čine ih unikatnim. Logično je da su sve plod civilnog društva. Ova koju sam ja pokrenuo toliko je specifična da je gotovo nestvarna. Šta je to što je toliko razlikuje od ostalih? Samo jedna mala činjenica – začeo sam je van civilnog društva, kao policijski službenik, tačnije operativni radnik privrednog kriminaliteta. To je bio jedini izlaz iz situacije u kojoj sam se našao ja, ali i celo društvo.

OBRAZOVANJE JE PRAVO, A NE POSEBNA POTREBA

Do početka srednje škole, obrazovanje je za mene bilo pravo. Pravo koje imam kao i moji vršnjaci. Pravo o kojem nisam ni razmišljala, jer se podrazumevalo da idem u školu, učestvujem na takmičenjima iz predmeta iz kojih sam želela, učim od nastavnika i profesora, platim mesečnu kartu i ne razmišljam o prevozu do škole, radim timske projekte, budem deo različitih sekcija, vikendima putujem 30 kilometara da bih pohađala matematičku školu za nadarene učenike. Prosto, imala sam mogućnost da učim, razvijam svoje talente i veštine, da ispunjavam svoje snove i ambicije.

MALE VELIKE PRIČE: ZID, BEZ KUĆE

Kako izgleda život kada ne postoji mogućnost stanovanja pod svojim krovom, ali ne svojom krivicom? Oštećeni, urušeni, nebezbedni domovi, dugogodišnja borba na putu do pravde – breme je koje nose […]