Ako bi trebalo da nađem najbolje reči koje opisuju suštinu svakog aktiviste onda je to ovaj navod. „Aktivizmom plaćam svoju rentu što živim na ovoj planeti“ – Alice Walker .
Aktiviste svi prepoznaju. Njih svi percipiraju kao pokretače dobrih stvari, kako u sredini u kojoj žive tako i šire. U društvu koje i danas lako poistovećujemo sa Domanovićem mrtvim morem aktivisti još više štrče nego ikad. Ti ljudi su oni “kojima sve smeta” i koji se “u sve mešaju” ali su oni prvi kojima se građani obraćaju ako naiđu na zid kada pokušaju da reše neki problem. Njih je nemoguće ignorisati. Oni vam ili ulivaju poverenje i lako dobiju vašu naklonost i vas za saveznika ili vas vređa njihova drskost: kako to da oni smeju (ono što ne smem ja). Aktivistu ćete prepoznati uvek i svuda. Nije to kavgadžija željan pažnje već budan čovek željan pravde. To su oni ljudi koji se za čas sa sličnima prepoznaju, lako organizuju. Za dobro koje žele da urade njima je potreban jedan mig ili je dovoljno samo jedno “hajde”.
Kada bih morala da odgovorim na pitanje kada i kako je počeo moj aktivizam verovatno bih morala da tražim sećanja u najranijem detinjstvu. Doduše ako mogu i da odbranim mlađe generacije koje često optužuju za inertnost i letargiju, mojoj generaciji je bilo mnogo lakše da bude aktivistički nastojena. U vreme našeg odrastanja aktivnost je bila način života. Puno vremena u prirodi je bilo normalno koliko je danas normalno da deca sede za računarom, lako je onda bilo shvatati vrednost svakog drveta. Klasne razlike nisu bile velike pa smo s lakoćom prepoznavali kome treba pomoći, lako smo se u svojoj porodici, ulici, školi organizovali. Verujem da je puno ljudi iz moje generacije imalo neke aktivnosti za opšte dobro, ako ne samoinicijativno onda kroz obrazovni sistem. Kad se samo setim akcija prikupljanja starog papira ili staklenih flaša. Bila je opšta trka i žestoko takmičenje ko će više da odnese u školu. Svi kao jedan!
Ako pričam iz ličnog ugla a sa ove distance sada vidim da je taj najraniji aktivizam bio potreba za zadovoljenjem moje kreativnosti, ogromne energije i preterane empatije za sve bez razlike. U školi me je učiteljica zvala drvenim advokatom jer sam uvek ja branila prava malih Roma u odeljenju i onog jednog dečaka koji je najbolje znao matematiku a ona ga nije primećivala jer je siromašan: “ali učiteljice taj zadatak mu je tačan, vidite meni ste štiklirali”. Tako sam se lako organizovala sa decom iz kraja da uredimo obližnje dvorište, da očistimo i zasadimo nove mladice. Ni danas ne mogu da zaboravim kako smo mi klinci s lakoćom prionuli na posao, svako je otrčao kući po nešto što će nam poslužiti. Taj osećaj da radimo nešto korisno i taj elan nikada me u životu nije napustio. Prvo su nam se pridružili zaposleni u toj ustanovi a zatim i naši roditelji. Klinci su napravili divnu akciju i druženje.
Bilo je tu i spašavanja kučića i mačića. Sakupljali smo novac za pomoć siromašnijima od sebe.
U našoj blizini bio je starački dom. Mnogo vremena smo provodili praveći društvo starima, čitali im novine, kupovali im šta im je potrebno, igrali karte sa njima ili bismo samo slušali njihove dugačke priče jer su bili željni razgovora. Snažniji dečaci su znali i da prošetaju po nekog štićenika doma za stara lica u invalidskim kolicima tu po dvorištu. Jednom smo im priredili predstavu, glumili pevali recitovali za njih. Dok sada o ovome pričam imam osećaj da je svet o kome govorim zauvek nestao. Ipak setim se da je za sve što nabrojah bilo potrebno samo jedno “hajde” a dok postoji to “hajde” biće i aktivizma.
Za jednog aktivistu neophodno je da ne odraste, da život shvata kao igru ali i da sa ogromnom odgovornošću sačuva želju da svet učini boljim. Ja sada imam 45 godina ali mi je i dalje potrebno samo jedno “hajde da uradimo nešto”. Ono što se promenilo je što su ljudi poput mene odrasli i zaboravili kako je lako bilo preskočiti ogradu da bismo očistili to obližnje dvorište.
Ne očekujem ni od koga da živi, radi i razmišlja kao ja i tu onda dolazimo do najupečatljivije osobine jednog aktiviste – takav je uvek spreman da svoje vreme, znanje i energiju uloži odmah i bez odlaganja u zavisnosti od toga šta se pojavilo kao problem ako treba i potpuno sam. Aktivista je uvek vođen opštim dobrom. On o nagradi ne misli, za njega je aktivnost nagrada. Za njega misle da je utopista koji nerealno veruje u to da svet može da bude bolje mesto za život. Ipak svet su uvek popravljali oni koji su aktivno popravljali društvo prvo u svom okruženju. Aktivista nikad nije umoran, ne sumnja, ne zna za malodušnost. Aktivista zna da je potrebno da baš on prvi krene, da baš on stane na put bahatom investitoru ako pokuša da strpa reku u cev; da baš on sam može, sme i mora da odbrani ženu na ulici koju maltretira suprug; da on stane ako treba i sam da brani zdravo drvo kome su presudili da treba da bude posečeno; da je baš on taj koji će pozvati komšije ako pokušaju da im u parku gde se deca igraju sagrade osmospratnicu; ali i on je taj koji će organizovati spašavanje komšijske mačke. Ovako napisano aktivista je nešto najsličnije Marvelovom super junaku. Zar nije tako? Zar nisu takvi ljudi nešto zbog čega treba da smo zahvalni?
U krizama se najbolje vidi i prepoznaje kakvo su blago aktivisti. Dužna sam da podelim sa svetom ovu priču, kao dokaz da će uvek biti novih klinaca koji će činiti svet boljim.
Pandemija covida 19. Krenulo je vanredno stanje. Stari, bespomoćni, bolesni, sami ljudi ostali su bez milosti prepušteni sebi samima. Dobijam poziv od prijateljicinog sina. Želi da se s drugarima organizuje u omladinsku kriznu grupu. Oni, deca, spremni su da preuzmu sebe obavezu da pomognu tim ljudima. Žele da umesto njih idu u nabavku, da im plaćaju račune, da im omoguće da žive onda kada su institucije i država skroz zakazali. Nudili su pomoć institucijama ali ih niko nije udostojio odgovora. Setili su se mene. Za pola sata smo sve dogovorili i organizovali. Sutra su već bili na terenu. Rad na terenu otvorio je druge probleme. U jednom obližnjem selu naišli smo na ljude koje su i pre covid krize institucije zaboravile i zanemarile. Njihovi problemi su covidom produbljeni. Naišli smo na čoveka koji nema zdravstvenu knjižicu, koji nema novca, nema hranu, koji je u takvom stadijumu bolesti da ne može ni da ustane iz kreveta sam, u hladnoj sobi, zanemaren, očajan, u užasnom stanju. Oko kuće nepokošeno, smeće na sve strane, niko ne dolazi, nikog nije briga. Deca mi kažu: hajde da se organizujemo i da počistimo i sredimo, ovo su užasni uslovi za život. To “hajde” je bilo dovoljno. Tako je i bilo, akcija organizovana brzinom svetlosti, deca su bar malo ulepšala život ovom čoveku. Onda je trebalo naći institucionalno rešenje. Pisanje mailova, obraćanje, apelovanje, obznanjivanje ovog problema, sve to spade u aktivizam. Epilog ove priče je da je čovek zbrinut. Nalazi se u staračkom domu.
Da li se aktivista rađa? Odgovor je: Da
Da li se aktivistom postaje? Odgovor je: Da
Niko ne može da vam kaže koji će nas to trenutak u životu dovesti do toga da ćete biti spremni da date sve od sebe i da pokušate da se nečemu suprotstavite, da nešto promenite, da nešto stavite na svoje mesto, da nekome pomognete. U svakom od nas krije se po jedan aktivista spreman na mala ali i velika dela. Pitanje je samo da li želite da uložite celog sebe da svet bude bolji. Sigurna sam da nema nikoga ko na ovo pitanje može da odgovori odrično jer svi žele bolji svet, zar ne?
Aktivisti su oni koji svojim primerom ohrabruju ostale da je moguće da svet bude bolji. Postanite jedan već danas.
Autorka: Snežana Ilić
Ovaj blog je načinjen uz podršku projekta Vlade Švajcarske „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative, kao i podršku Evropske unije. Mišljenja izneta u ovom blogu su mišljenja autora i ne predstavljaju nužno i mišljenja Vlade Švajcarske, Helvetas-a ili Građanskih inicijativa, niti Evropske unije.
