Većina prijava za govor mržnje u Srbiji završava odbacivanjem, dok javne ličnosti i tabloidi ostaju bez sankcija. Advokatica Milena Vasić upozorava na selektivnu primenu zakona i ozbiljne slabosti u sudskoj praksi.Sloboda izražavanja, kao jedno od temeljnih prava svakog demokratskog društva, u Srbiji se danas suočava sa ozbiljnim izazovima.
Dok se kritički novinari i građani izlažu pritiscima, fizičkim napadima i sudskim postupcima, govor mržnje u Srbiji često ostaje bez adekvatne sudske reakcije. Ovakav raskorak ukazuje na problem selektivne primene zakona i dovodi u pitanje doslednost zaštite ljudskih prava.
O stanju u oblasti procesuiranja govora mržnje i funkcionisanju pravosuđa razgovarali smo sa advokaticom Milenom Vasić, čija analiza „Izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti“ ukazuje na sistemske nedostatke i nudi preporuke za unapređenje pravne prakse.
Sudska praksa za govor mržnje u Srbiji: Šta pokazuju podaci?
Kada je reč o sudskoj praksi za govor mržnje u Srbiji, podaci ukazuju na zabrinjavajući trend.
„U Srbiji je od 2020. do kraja 2024. godine prijavljeno 223 punoletna lica za krivično delo izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje. Za prve tri godine tog perioda, od 171 prijave, čak 88,5 odsto završilo je odbacivanjem ili odbijanjem“, navodi Vasić. Konačni podaci za 2024. godinu još se očekuju.
U praksi to znači da tek manji broj prijava za govor mržnje dospe pred sud, što otvara pitanje efikasnosti pravosuđa i dosledne primene krivičnog zakonodavstva.
Posebno zabrinjava činjenica da nema presuda za izazivanje mržnje prema migrantima sa Bliskog istoka, uprkos javno dostupnim snimcima nasilja i maltretiranja. Takva sudska praksa, upozorava Vasić, šalje poruku da su pojedini oblici govora mržnje tolerisani.
Mediji i sloboda izražavanja: Ko snosi posledice, a ko ostaje nekažnjen?
Selektivna primena zakona ogleda se i u medijskom prostoru. Dok se mediji koji poštuju profesionalne standarde suočavaju sa pritiscima i ekonomskom neizvesnošću, oni koji šire govor mržnje često ne snose posledice.
„Mediji koji poštuju zakon i Kodeks novinarske etike bivaju kažnjeni time što poštuju pravila struke, dok mediji sa bahatim odnosom prema javnosti prolaze bolje“, ocenjuje Vasić.
Ovakva situacija utiče na kvalitet javnog dijaloga i dodatno otežava ostvarivanje slobode izražavanja u Srbiji, jer stvara neravnopravan položaj među akterima u javnom prostoru.
Javne ličnosti i govor mržnje: Zašto nema presuda?
Poseban problem predstavlja izostanak odgovornosti javnih ličnosti za govor mržnje.
„Nismo imali nijednu krivičnu presudu protiv javne ličnosti, iako smo svedočili brojnim izjavama koje su sadržale elemente govora mržnje“, navodi Vasić. Kao primer pominje izjave Aleksandra Vulina, dok je obavljao funkciju ministra odbrane, upućene albanskoj nacionalnoj manjini, koje su ostale nesankcionisane.
Prema njenim rečima, deo problema leži u nedovoljnoj primeni međunarodnih standarda, uključujući član 17 Evropske konvencije o ljudskim pravima, koji zabranjuje zloupotrebu prava. Sudovi u Srbiji retko se pozivaju na praksu Evropskog suda za ljudska prava, što dodatno utiče na nedoslednu primenu zakona.
Kako unaprediti primenu zakona protiv govora mržnje?
Kako bi se unapredila borba protiv govora mržnje u Srbiji, neophodne su konkretne institucionalne mere.
Vasić izdvaja dva ključna koraka:
- Dosledna primena Zakona o zabrani diskriminacije.
Ministarstvo pravde više od četiri godine kasni sa donošenjem opšteg akta kojim bi se obezbedilo sistematsko dostavljanje svih presuda Povereniku za zaštitu ravnopravnosti. Jedinstvena evidencija omogućila bi jasniji uvid u razmere problema i unapredila transparentnost sudske prakse.
- Edukacija nosilaca pravosudnih funkcija i podizanje svesti.
Problem nije samo u zakonima, već i u njihovom tumačenju. Vasić navodi primere sudskih obrazloženja u kojima se sporni izrazi nisu prepoznali kao govor mržnje, što ukazuje na potrebu za dodatnom edukacijom sudija i tužilaca, ali i za širim društvenim kampanjama.
Sloboda izražavanja između zakona i prakse
Analiza pokazuje da govor mržnje u Srbiji nije samo pitanje pojedinačnih incidenata, već i doslednosti institucija. Kada se zakon primenjuje selektivno, sloboda izražavanja postaje neujednačeno zaštićeno pravo.
Podaci su dostupni, preporuke stručnjaka su jasne. Ostaje pitanje da li će institucije uspeti da obezbede jednaku zaštitu svih građana i doslednu primenu zakona, ili će selektivna pravda nastaviti da oblikuje javni prostor.
O sagovornici:
Milena Vasić je advokatica i programska direktorka Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM). Od 2012. godine angažovana je u oblasti zaštite ljudskih prava, slobode izražavanja i medijskih sloboda, zastupajući žrtve pred domaćim sudovima i Evropskim sudom za ljudska prava. Od septembra 2023. godine članica je Žalbene komisije Saveta za štampu.