Sloboda izražavanja predstavlja jedno od najznačajnih političkih prava 21. veka. Ona je suštinska sloboda u razvoju demokratskog društva, jedan od osnovnih uslova za njegov napredak i razvoj. U trenutku kada se mediji susreću sa pretnjom svom opstanku upravo zbog izraženog drugačijeg mišljenja, a građani bivaju uhapšeni zbog nečega što arhaično nazivamo „verbalni delikt”, sloboda izražavanja zauzima visoko mesto u odbrani svih ostalih prava. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda garantuje:
Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanje i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeca.
Međutim, dok s jedne strane imamo progonjene novinare kojima huligani nekažnjeno lome opremu i građane kojima se sudi na osnovu nezakonito pribavljenih dokaza grubim kršenjem prava na privatnost, sa druge strane pod velom slobode izražavanja imamo širenje govora mržnje i diskriminaciju građana po razlicitim osnovima od strane različitih društvenih faktora – počev od javnih funkcionera, preko pro-režimskih tabloida do pojedinaca koji jednostavno ne prihvataju one koje u društvu zovemo Drugi.
Zato, sloboda izražavanja nije apsolutna. Ona je, slovom gore citirane Evropske konvencije organičena upravo zabranom njene zloupotrebe na štetu prečih interesa: „Pošto korišcenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva”. To potvrđuje i član 17 evropske konvencije koji zabranjuje zloupotrebu prava: „Ništa u ovoj Konvenciji ne može se tumačiti tako da podrazumeva pravo bilo koje države, grupe ili lica da se upuste u neku delatnost ili izvrše neki čin koji je usmeren na poništavanje bilo kog od navedenih prava i sloboda ili na njihovo ograničavanje u većoj meri od one koja je predviđena Konvencijom”.