Ima jedna priča za koju ne znam i ne bih da ulazim u to da li je istinita ili ne, tiče se antropološkinje Margaret Mid.

“Jednom su studenti pitali antropološkinju Margaret Mid šta ona smatra najranijim znakom civilizacije u ljudskoj kulturi. Očekivali su da Mid govori o udicama za pecanje, glinenim posudama ili obrađenom kamenu za drobljenje žita.

Umesto toga, Margaret Mid je kazala da je najraniji znak civilizacije u drevnoj kulturi butna kost sa zaraslim prelomom. Objasnila je da u životinjskom carstvu umireš kad polomiš nogu. Ne možeš da pobegneš od opasnosti, ni da nađeš pijaću vodu ili da loviš sebi hranu. Postaješ plen za druge životinje. Nijedna životinja u divljini ne može da preživi dovoljno dugo da bi joj zarasla butna kost.

Slomljena butna kost koja je zarasla predstavlja dokaz da je neko vodio računa o ranjenoj osobi, neko joj je previjao ranu, preneo je na bezbedno mesto i brinuo o njoj tokom oporavka. Tu počinje civilizacija.” ^[1]

Jako volim ovu priču jer nam ona govori da bez brige jednih o drugima, bez solidarnosti, mi gubimo ono građansko u nama, gubimo ljudskost. Zbog toga me plaši stanje u društvu koje sve manje podseća na jednu modernu, ljudsku civilizaciju. Kada kažem ljudsku, ne mislim na ono biološko, na homo sapiense, već na ono duhovno u nama koje nam polako iščezava.

O dozi nepoštovanja, mržnje, pa čak i straha koja postoji u našem društvu svedoče komentari, kako pisani tako i izrečeni, kada izađe vest da je neka žena pretučena, silovana ili ubijena. To nisu komentari koji govore “Gde su institucije?”, “Podrška za ženu”, “Da li je dobio odgovarajuću kaznu?” već “Odakle vam to, verovatno laže”, “Sigurno je nečim zaslužila”, “Otvorila noge, pa joj sad đavo kriv”. Ovo su neki od komentara koje možete naći, nažalost ovo su najmanje jezivi komentari.

Upravo ovakvi komentari, a posebno oni koji pitaju zašto devojke i žene ne prijavljuju silovanje je mene nateralo da napravim #NisamPrijavila, gde sam napisala zašto ja prva nisam prijavila. Ja koja se godinama bavim temom prevencije nasilja prema ženama, koja ima advokate, koja ima podršku. Nisam prijavila jer me je bilo sramota i jer me je bilo strah, mada, ovo prvo je daleko preovladavalo. Taj hešteg je za samo tri dana iskoristilo preko 21.000 žena koje su navele svoje razloge zašto one nisu prijavile. Zamislite na mreži koja ima najmanje korisnika, u Srbiji tek 300.000 naloga gde određeni broj pripada bot nalozima da čak 21 hiljada žena priča o tome šta im se desilo. Ogoljava traume, a neke od njih i po prvi put pričaju nikad neispričane priče.

Jedna je ćutala decenijama jer se to desilo kada je bila dete, od strane komšije. Drugoj roditelji nisu verovali, treća se plašila i tako 21 hiljadu puta. Svaka ima svoj razlog zašto nije prijavila i zašto i dan-danas ne prijavljuje. Ono što je zajedničko za sve nas jeste nepoverenje u institucije. To što znamo da policija retko kad štiti žrtvu, to što se u uniformama nalaze naši zlostavljači, to što i kada smo hrabre i uporne pa prijavimo, onda čekamo godinama suđenja i ako imamo sreće nasilnik dobija zasluženu kaznu. Ako imamo sreće. Ako.

Kada radim sa devojkama radionicu o prevenciji rodno-zasnovanog nasilja, pri kraju uvek završim za mogućim razlozima zašto neka žena koja je žrtva porodičnog i/ili partnerskog nasilja ne prijavljuje napad. Ovu radionicu držim već 7 godina i nijednom mi se nije desilo da devojke ne mogu “na keca” da navedu bar 10 razloga. Razlog koji najčešće navode među prva tri jeste „Imam decu“. Ovo je mit koji moramo razbiti, nijednom detetu, nijednoj osobi neće biti bolje ukoliko živi u nasilnoj sredini. Detetu neće biti bolje ukoliko je stalno izloženo svađi roditelja, prisustvuje tome kako otac tuče majku i često u jednom trenutku počne da zlostavlja i njih same. Ovde opet institucije zakazuju, jedan od najčešćih razloga zašto žene ne napuštaju nasilnike čak i kada žele jeste finansijska zavisnost od njega. Mnoge od njih nemaju dovoljno novca da mogu da pobegnu, da se sklone a neke nemaju ni podršku roditelja i prijatelja.

Zbog toga me je reakcija ljudi koja je usledila nakon inicijalnog heštega naterala da povratim sebi nadu u ljude i ono ljudsko o nama. Sećam se jednog tvita čija je poruka bila u fazonu „Na nama je samo da ćutimo, slušamo i podržimo, bez pitanja“. I to je to, to je tajna solidarnosti. To je najljudskiji momenat, ako ta reč uopšte postoji. Znati da kada ti neko otvara dušu, kada je neko pred tobom ranijiv, kada nekome treba podrška – biti tu i ne postavljati pitanja. Ne očekivati da ti se ta osoba pravda zbog podrške koju joj pružaš. I uporno govorim podrška, a ne pomoć, jer sama reč pomoć sadrži moć u sebi čime se automatski dovodite u superiorni položaj nad nekim a to u ovakvim situacijama nije, pre svega, pristojno i humano. Zarađivati na nečijem bolu, skupljati političke ili neke druge poene na tome da vi bolje živite nego mnogi drugi i da vi možete, ukoliko želite da im date nešto svoje, što nećete ni osetiti kako bi njima bilo bolje, prosto nije pristojno.

Za kraj, zamolila bih vas nekoliko stvari

• Uvek kažite ljudima da ste tu za njih, da ste im podrška, ali samo ako zaista možete izdvojiti vreme za njih.
• Ako vam se neko poveri o iskustvu nasilja, ne zapitkujte previše, ona će vam sama reći kada bude spremna.
• Nikad nemojte za nasilnika reći „Ubio bih ga“, kćerke i sestre ne žele da im pored (bivšeg) partnera i otac i/ili brat završi u zatvoru. Krivile bi sebe.
• Učite svoje kćerke da uvek imaju gde da se vrate.
• Zapratite profile Solidarne kuhinje i ukoliko ste u mogućnosti da im pružite podršku u vidu hrane, novca, teglica ili ljudstva, jer oni čine čuda.
• Volite i budite nežni prema sebi.

^[1] Ira Bjok, „Najbolja moguća briga“