O stanju ljudskih prava i sloboda tokom vanrednog stanja u Srbiji, kao i spornim merama koje su uvedene od početka epidemije COVID-19 za Talas su govorili Raša Nedeljkov (CRTA), Katarina Golubović (YUCOM), Bojana Selaković (Građanske inicijative), Ana Toskić Cvetinović (Partneri Srbija), Danilo Krivokapić (SHARE) i Marko Milosavljević (YIHR)
Vlade širom sveta uvele su posebne mere u borbi protiv globalne pandemije korona virusa koje se, od zemlje od zemlje, razlikuju po intenzitetu, ali i trajanju. Dok je u početnoj fazi pandemije bilo manje reči o potencijalnom ugrožavanju ljudskih prava i sloboda u vanrednim okolnostima, ovo pitanje vrlo brzo je došlo na dnevni red kada se počelo sa primenom mera poput nadzora građana ili zabrane kretanja u različitim oblicima.
Da li postoji nešto sporno u merama koje do sada uvela Vlada Srbije i šta zabrinjava predstavnike civilnog društva kada je reč o stanju prava i sloboda tokom i nakon vanrednog stanja?
Dan posle vanrednog stanja – upitna budućnost prava i sloboda
„Najviše me brine da sve kroz šta sada prolazimo jednostavno zaboravimo i po principu „pojeo vuk magarca“ pripišemo višoj sili i teorijama zavere. Plaši me da ćemo još jednom potvrditi da smo neodgovorno društvo, koje nije smoglo snage da uči iz sopstvenih grešaka“, kaže u razgovoru za Talas Raša Nedeljkov, programski direktor CRTE i dodaje kako ima utisak da se u borbi protiv pandemije nespremnost i nesposobnost sistema „prevazilaze“ pojačanim merama represije. „Sasvim je očigledno da hronični izostanak politika, programa reformi i razvoja različitih sistema, pa i zdravstvenog u ovakvim situacijama pokazuje svoje pravo lice. Razoreno, neefikasno, nestručno, površno“, ocenjuje Nedeljkov.
Ana Toskić Cvetinović, izvršna direktorka organizacije Partneri za demokratske promene Srbija, ističe da se čini da su neka ograničenja prava i sloboda olako prihvaćena. „Čak i deo one javnosti koja nekada zna da bude i po automatizmu kritična prema potezima vlasti, sada je pod autocenzurom“, dodaje ona uz komentar da je deo razloga za takvo postavljanje strah od mogućih srazmera i posledica ove krize. „A to sve za rezultat može imati opšte mirenje sa činjenicom da naša prava i slobode (pre svih, slobode kretanja i izražavanja, pravo na privatnost, itd) nisu neprikosnovena, a možda čak i toliko značajna, posebno kada se suoče sa nekim drugim interesima, poput zdravlja ili bezbednosti. Treba, međutim, napomenuti, da su ovi izbori (uprošćeno sloboda vs život) nametnuti, i da represivne mere najviše govore o nesposobnosti i nespremnosti jednog sistema da odgovori na krizu“, ocenjuje za Talas Toskić Cvetinović.
Jedno od prvih pitanja koja se nameću u pogledu ograničavanja prava odnosi se na pravo na privatnost i sve učestalije mere nadzora koje se primenjuju širom sveta. „U svega par nedelja od izbijanja pandemije mogli smo da posvedočimo kako države širom sveta koriste tehnologije za masovni nadzor svojih građana a sve u jeku borbe protiv COVID-19. Dronovi koji patroliraju gradovima, pametne kamere koje obeležavaju ljude koji ne nose maske, pametne narukvice i aplikacije za praćenje zaraženih i onih koju su bili u kontaktu sa njima samo su neki od načina kako vlade pokušavaju da discpiplinuju svoje stanovništvo“, objašnjava Danilo Krivokapić, direktor SHARE Fondacije.
Opasnost predstavlja regulisanje informisanja, odnosno slobode izražavanja
Pored privatnosti, sloboda medija i način na koji se vlade odnose prema slobodi govora i izveštavanja u samom su vrhu razloga za zabrinutost. „Opasnost predstavlja regulisanje informisanja, odnosno slobode izražavanja zbog hapšenja novinarke Ane Lalić, kao i donošenja spornog Zaključka Vlade Srbije“, ističe Marko Milosavljević, programski koordinator Inicijative mladih za ljudska prava (YIHR). On naglašava i da je upitno koliko su opravdane mere zabrane kretanja i na koji način su ih organi države propisivali, što je slučaj i sa samom procedurom uvođenja vanrednog stanja koja je sprovedena bez zasedanja Narodne skupštine. „Organizacije civilnog društva pokrenule su nekoliko inicijativa za pitanje ustavnosti i zakonitosti ovih mera“, dodaje Milosavljević i ocenjuje da „danas svakako brine kako ostvariti pravo na besplatnu pravnu pomoć različitih kategorija ugroženih građana, kao i pravo na pravično suđenje zbog suđenja koja se vrše putem Skype-a“.
Programska direktorka Građanskih inicijativa Bojana Selaković objašnjava da je faktičko ograničavanje određenog broja ljudskih prava dopušteno po međunarodnom pravu pod određenim okolnostima u koje se može svrstati zaštita zdravlja stanovništva – ukoliko postoji svrshishodnost primenjenih mera. „Međutim, te mere moraju biti jasne, precizne, transparentne, sa jasnim rokom važenja. Danima svedočimo potpuno ad-hoc pristupu, nejasnim merama koje se dopunjuju brojnim instrukcijama, a kada one izostanu, generišu nove probleme građanima na svakodnevnom nivou, pa i nova kršenja drugih garantovanih prava različitim društvenim grupama. Sve češće se stiče utisak da se restriktivnim merama pokušava nadomestiti manjak kapaciteta, resursa i generalno planskog pristupa u borbi sa pandemijom“, ističe ona i dodaje da je drugi potencijalni problem sa kojim se možemo suočiti zadržavanje sistema centralizovanog političkog odlučivanja. „Kada se standardi ljudskih prava jednom spuste, teško se, bez velikih društvenih turbulencija vraćaju na staro. Zato moramo biti posebno obazrivi“, upozorava Selaković.
„Kada se se završi vanredno stanje, pitanje vladavine prava, koje trenutno ne preispituje nijedna institucija, biće postavljeno od strane onih kojj su trpeli posledice i štetu u primeni “vanrednih propisa”. Neminovno je u ovim okolnostima da se šteta pravi. Zato institucije moraju sada da signaliziraju onda kada postoji sistemski problem, da se u hodu ispravlja“, poručuje Katarina Golubović, predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM) i dodaje da ovih dana možemo da vidimo angažovanje nezavisnih institucija. „Međutim, Ustavni sud i pravosuđe moraju da povrate svoju ulogu korektiva. Svakako da svi moramo biti u službi zaštite života sada, ali postoje načini da se neke odluke izvrše a da se čini manja šteta. Svi moramo da amortizujemo posledice po ljudska prava. Usmerenom kritikom, predlozima, ali i odlukama“, smatra Golubović.
Sporne mere Vlade Srbije u borbi protiv epidemije
Po završetku vanrednog stanja, fokus organizacija civilnog društva, ali i medija i brojnih udruženja, nesumnjivo će biti na stanju ugroženih prava i sloboda. Međutim, u Srbiji je već sada upitno uvođenje i primena određenih mera usmerenih na borbu protiv epidemije Covid-19.
„Spornije od samih mera je njihovo sprovođenje, zbog loše informisanosti građana“, ističe Katarina Golubović. „Teško je objasniti zbog čega si završio u pritvoru i najstrože kažnjen u rekordnom roku, a da nisi razumno mogao da proceniš nivo svojih obaveza (osim sa stanovišta poruke svima da će se kršenje mera najstrože i odlučno kažnjavati, i da je pravo na pravično suđenje i bez mera suspendovano). Sa ljudskopravaških postulata, sporno je i tzv. duplo kažnjavanje“, objašnava naša sagovornica.
Kada je reč o konkretnim merama, veliki broj upozorenja dolazi u pogledu samog proglašenja vanrednog stanja koje je u Srbiji na snazi nepune četiri nedelje. Tako Raša Nedeljkov ističe da je najspornija od svih dosadašnjih mera “ukidanje” parlamenta i proglašenje vanrednog stanja. „Apsurdna je situacija u kojoj se podzakonskim aktom ministra zdravlja, kao predstavnika izvršne vlasti, zabranjuje ili ograničava rad Narodne skupštine, najvišeg predstavničkog tela u Republici Srbiji. Nemogućnost okupljanja u zatvorenom prostoru korišćena je kao argument i opravdavanje predsedniku Republike i predsednicama Vlade i Narodne skupštine da proglase vanredno stanje, a da to ne učine narodni poslanici“, objašnjava Nedeljkov. S druge strane, naglašava on, možemo da vidimo da su parlamenti u većini drugih zemalja, a posebno u našem regionu, nastavili da rade uz poštovanje zaštitnih mera.
Nedeljkov podseća na distinkciju između vanrednog stanja i vanredne situacije, budući da bi i u drugom slučaju mogle da budu uvedene zabrane kretanja i okupljanja. Kako kaže, tada bi glavnu reč imala struka, dok je u vanrednom stanju imaju političari – Vlada kao nosilac izvršne vlasti i predsednik koji supotpisuje odluke Vlade. „Motiv za ove korake svakako se može tražiti u političkoj agendi – težnji za koncentracijom moći u vrlo uskom krugu ljudi ili u prikrivanju poražavajućeg stanja zdravstvenog sistema. Uvođenjem vanrednog stanja i mera na autoritaran način uz sav prateći populistički folklor, stvara se narativ kojim se pokušava prikriti višegodišnji nemar i devastacija zdravstvenog sistema, a odgovornost u najvećoj meri se prebacuje na građane“, ocenjuje Nedeljkov.
„Zaista je neverovatno kako je Srbija u jako kratkom vremenskom roku od vrlo opuštenih, takoreći komičnih reakcija predstavnika vlasti jednim potezom došla do proglašenja vanrednog stanja, bez ikakvih međukoraka ili prethodnih mera kojima bi se barem pokušavalo preventivno uticati“, navodi Bojana Selaković. Ona u tom pogledu posebno ističe tri aspekta – slobodu kretanja, informisanje javnosti i pravo na zdravstvenu zaštitu.
„Kada je u pitanju ograničavanje slobode kretanja, nije jasno kako je i zašto opravdana potpuna zabrana kretanja za starije osobe, a dozvoljena su njihova masovna okupljanja u vrlo čudnom vremenskom terminu jednom nedeljno. Iz ugla prava kojim se garantuje ljudsko dostojanstvo, postavlja se pitanje zašto to nije neki drugi termin u kome mogu i slobodno da prošetaju što svakako utiče na njohovo sveukupno zdravstveno stanje. Mere zabrane kretanja za ostalu populaciju u praksi dovode do brojnih drugih problema kojima se takođe zadire u garantovana prava deteta, osoba sa invaliditetom, osoba sa mentalnim smetnjama, žrtava nasilja“, dodaje Selaković. Govoreći o o zdravstvenoj zaštiti, Selaković naglašava da je jasno da sada pacijenti sa potvrđenim prisustvom Covid-19 moraju biti prioritet, ali da postoje brojni drugi slučajevi u kojima zakasnela reakcija takođe može dovesti do loših ishoda. Kada je reč o informisanju, ona ističe da je vidljiva namera nadležnih institucija da javnosti predočavaju vrlo ograničen broj informacija, kao i da „pokušaji da se istinito i objektivno novinarsko izveštavanje svede na širenje lažnih vesti i panike dodatno ilustruju ovu nameru države“.
Na spornu meru ograničavanja informisanja upozorava i Marko Milosavljević koji podseća na Zaključak Vlade o informisanju građana tokom vanrednog stanja, iako je zaključak brzo povučen. „Međutim, ostaje pitanje kako će funkcionisati pravosudni sistem kao i demokratski nadzor nad izvršnom vlasti u uslovima već urušenih institucija što se demonstriralo nesazivanjem Narodne skupštine koja je važna ustanova kada dolazi do odstupanja od ljudskih prava“, ističe on.
Sam postupak proglašenja vanrednog stanja, bez učešća parlamenta, je problematičan
Da ima više primera spornih mera koje su do sada uvedene u Srbiji navodi Ana Toskić Cvetinović. „Sam postupak proglašenja vanrednog stanja, bez učešća parlamenta, je problematičan, i već su pokrenute inicijative za ispitivanje njegove ustavnosti. Potom donošenje, a onda i povlačenje zaključka Vlade o medijskom izveštavanju i, uopšte, izmene mera na gotovo dnevnoj osnovi, što građanima otežava da prate i razumeju sva pravila“, ističe ona. Postoji, međutim, jedna mera koju vidi kao posebno spornu, a to je praksa prekršajnog kažnjavanja koja se sprovodi u toku vanrednog stanja jer, kako kaže, uvodi poseban vid pravne nesigurnosti. „Na primer, imate određeni broj građana koji su ušli u zemlju pre proglašenja vanrednog stanja, i tom prilikom nisu dobili nikakvu informaciju niti odluku o obavezi samoizolacije. I nakon proglašenja vanrednog stanja, ova lica niko danima nije informisao o obavezi samoizolacije, da bi u jednom momentu postali predmet provera MUP-a, a potom i kažnjavanja u slučaju da prekrše meru“, objašnjava Toskić Cvetinović. Iz aspekta procesnih prava građana i pravne sigurnosti u kaznenom pravu, još jednu spornu meru naša sagovornica prepoznaje u mogućnosti da se istom licu sudi dva puta za isto delo, u prekršajnom i krivičnom postupku – ta mera je, objašnjava, uvedena Uredbom o prekršaju za kršenje Naredbe o ograničenju i zabrani kretanja lica.
Konačno, kada je reč o merama nadzora, Danilo Krivokapić podseća da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić na konferenciji za novinare 19. marta rekao da policija „prati“ italijanske brojeve telefona, dok je one koji ostavljaju telefone za sobom upozorio da država ima na raspolaganju “još jedan način” da prati ko krši propisanu meru karantina. „Ovakve izjave su zabrinjavajuće jer nema transparentosti o konkretnim merama o obradi podataka koje se vrše, što je pravo zagarantovano Ustavom. Takođe, u skladu sa našim pravnim okvirima, pristup podacima o lokaciji telefona moguć je isključivo uz konkretnu odluku suda. Bitno je naglasiti da ove garancije važe i tokom vanrednog stanja osim ukoliko se u propisanoj proceduri ova prava ne ograniče, što do sada nije urađeno“, ističe Krivokapić. On ocenjuje i da pravo na privatnost i zaštitu podataka o ličnosti ni pre pandemije nisu bili prioritet vlasti, te da mu je teško da zamisli da će situacija po ovom pitanju biti bolja nakon završetka vanrednog stanja.