Nenad je bio super lik, mlad momak, bivši sportista, otvorio je piljaru u kraju i brzo smo se zgotivili. Bio je jako vredan, po ceo dan u radnji, ljubazan, osmeh za svakog komšiju, a ja sam visio u kraju pošto sam često tu izvodio sina koji je voleo da se igra u malom parku ispred radnje. Uvek je imao poklončić za mog klinca, bananu ili neko drugo voće, dozvoljavao mu je da premešta voće i povrće što zna da bude jako zanimljivo kad imaš pet godina. Tu smo naučili šta su rotkvice, mango, karfiol, i uzimali besplatno sve ono što je za bacanje i time hranili životinje u obližnjem zoo parku. Stalno su mu u radnju dolazila njegova deca i onda su sa mojim klincem od piljare pravili dečju igraonicu, često me je bilo sramota od loma koji su znali da naprave u radnji za par minuta.

U našim dugim razgovorima gde se nije znalo ko kome pravi društvo, ja njemu dok nema mušterija ili on meni dok čuvam sina, rekao mi je da od piljare može ok da se živi, kupio je kola, karavana za nabavke, počeo da pravi kuću, razmišljao je da otvori još jednu piljaru i raspitivao se za slobodne lokale.

Da nešto ne funkcioniše sam primetio posle par meseci, prvo me je pitao za pozajmicu, pa za još jednu, par stotina evra, onda mi je nudio da mi proda auto. Bio je nervozan, robe u radnji je bilo sve manje a on je izgledao uplašeno, odsutno. Nismo se više toliko družili, nekako mi je bilo neprijatno da ga gledam tako, a da ne znam šta ga mući, nije hteo da mi kaže, nisam mogao da provalim da li od sramote ili od straha, kad god bih ga pitao on bi se samo nasmejao i rekao da će biti sve u redu.

A ništa nije bilo u redu, i potvrda za to je brzo stigla. Jednog dana sam prošetao do radnje u sitnu nabavku i Nenada nije bilo. Nepoznati momak je ređao voće, pomislio sam da ima novog radnika, pitao za Nenada, i dobio odgovor koga sam se plašio. Nenad više nije vlasnik, tip koji je sada vlasnik je bio snabdevać voćem i povrćem na veliko, Nenad mu je ostao dužan dosta para za robu, nije plaćao, i dogovorili su se da ovaj preuzme razrađenu radnju na ime duga. Nije znao gde je Nenad ni šta radi. Uzeo sam telefon, razmišljao šta da mu kažem, da li da pozovem, i na kraju okrenuo njegov broj. Čuo se poznati glas spikera da broj trenutno nije u funkciji. I tako još 100 puta. Na kraju sam odustao, ostao bez odgovora. A odgovor je stigao od komšija, koji su negde čuli, načuli šta se dešava. Nenad se navukao na kockanje, prokockao svoje pare, a onda pozajmljivao od zelenaša, nekih zeznutih tipova, dug je rastao, kamata na kamatu, od par hiljada evra dug je narastao na par desetina hiljada, i kako nije imao rešenje, ostavio je radnju, ženu, decu, i pobegao. Trač rubrika po komšiluku je trajala nekoliko nedelja, Nenad se razveo, Nenad je u Beogradu, u Mađarskoj, u Nemačkoj, gde ne. Duguje, 10.000, 50.000, 100.000 evra! Na kraju sam prestao da se raspitujem, saznao sam dovoljno…

U PROTECTA-i smo oduvek gajili aktivistički duh, tako smo i nastali, iz aktivizma studenata koji su vodili proteste devedesetih protiv režima Slobodana Miloševića, zbog krađa na izborima, rušenja ljudskih prava. Hapšen i privođen zbog aktivizma više puta, znao sam da je to jedan plemenit, opasan poziv koji je izabrao mene, a ne ja njega. Aktivista od malena, uvek sam bio neko ko ispravlja krive drine, ukazuje na nepravde i gasi požare u društvu kao neki vatrogasac. A ko se igra sa vatrom, često se i opeče. Nekad Kalimero, nekad Zoro, a najčešće Sizif, ja i moji saborci iz PROTECTA-e smo svi dogurali do po tri decenije aktivističkog staža. Kao društvo za to vreme nismo napredovali mnogo, uglavnom je to bio ples dva koraka napred tri nazad, ali smo mi imali mirnu savest, da smo dali sve od sebe, da smo probali na hiljadu načina da tu demokratiju nekako nakalemimo na Srpsko društvo, i da smo zaslužili aktivističku penziju. A da li je bilo tako? Da li smo dali sve od sebe?

Na jednom od naših neformalnih sastanaka, gde smo razmenjivali ideje, planirali akcije,  pomenuo sam zelenašenje i Nenada. U roku od par minuta nizale su se slične priče mojih kolega, njihove komšije, rođaci, poznanici, svako je znao nekog ko je imao problem sa zelenašenjem, ljudi su ostajali bez novca, imovine, zdravlja. Već smo radili puno na temu borbe protiv organizovanog kriminala, korupcija, nameštanje javnih nabavki, zloupotrebe položaja, krijumčarenje ljudi, nasilni ekstremizam, svašta nešto, ali to zelenašenje nam je nekako promaklo ispod radara. I nismo bili jedini! Brzinsko istraživanje na netu je dalo poražavajuće rezultate. U Srbiji se ni jedna institucija ne bavi borbom protiv zelenašenja, niko nikada nije organizovao neku edukaciju, kampanju, istraživanje, a u medijima ste mogli svakodnevno da pročitate tekstove na tu temu, isključivo u crnoj hronici, o posledicama zelenašenja, o ljudima koji su ostajali bez svega, bili otimani, maltretirani, prebijani, ljudima koji su izvršavali samoubistvo, bili odbačeni od društva. Ni naše kolege iz civilnog sektora se nisu proslavili, od par hiljada organizacija niko se nije bavio ovom temom, nikad.

I to je bilo to, aktivističke lampice su se popalile a sirena je počela da zavija na najjače. Mi moramo pomoći tim ljudima, moramo pokrenuti opštu javnu borbu i kampanju protiv zelenašenja.

I krenuli smo.

Iz nagomilanog iskustva smo znali koje su naše ingerencije i mogućnosti, prevencija, osnaživanje, edukacija, savetovanje, umrežavanje, skretanje pažnje javnosti. Šta od toga pre, znamo da niko ništa ne radi, a svesni smo i da su nam kapaciteti skromni. Možda su kapaciteti skromni, ali je iskustvo ogromno, a kroz iskustvo smo upoznali i sarađivali sa milion ljudi. U pomoć smo pozvali pravnike sa iskustvom besplatnog pravnog savetovanja, priključili su se timu, počeli da listaju zakone koji regulišu zelenašenje. Onda smo pozvali psihijatre koji rade sa obolelima od bolesti zavisnosti, uglavnom sa kockarima, i oni su ušli u tim. Au kakav tim! Počinjemo edukacije po srednjim školama, direktori vrte glavu, molimo ih da nas puste da održimo radionice, da su ti klinci jako ugroženi, da počinju da kockaju kao maloletni, da nemaju pojma o vrednosti novca, da će ih zelenaši prevariti, da u formalnom obrazovanju ne mogu ništa naučiti na tu temu, kako da prepoznaju, kako da se paze. I direktori škola popuštaju pred entuzijazmom, jedna edukacija, druga, deseta. Par klinaca koji su slušali radionicu želi da se priključi, pitaju šta možemo mi da uradimo, kako da pomognemo? Uključuju se u kampanju, dele letke, prave facebook statuse, a onda se u njima budi kreativnost, spajaju umetnost i aktivizam i kroz ARTivizam sami osmišljavaju i izvode pozorišnu predstavu (https://youtu.be/lLS0j9CZ0Dg). Pogledajte predstavu jaka je, klinci su razbili. Srbija ima predstavu na temu zelenašenja, ko je to mogao da zamisli?! U isto vreme reditelj Nemanja Ćeranić režira krimi film Lihvar, jak film, čovek koji glumi glavnu ulogu i zelenaša nije glumac i stvarno je bio zelenaš! Povezujemo se, razmenjujemo iskustva, Nebojša nam daje podršku (https://youtu.be/GpcqTOG9pso)! Onda kreće napad na medije, zvali smo sve novinare koje smo znali, jedno gostovanje, drugo, treće, jedan tekst na web portalu, deseti, stoti. Moj drug iz detinjstva koji radi na lokalnoj TV stanici nam pomaže da snimimo jedan edukativni film, drugi, deseti, svi su na netu! U međuvremenu mediji počinju da zovu nas, ne javljaju više samo o zelenašenju kroz crnu hroniku i broju mrtvih, pokušavaju da edukuju ljude, daju nam prostor da posavetujemo građane, usmerimo ih. A onda shvatamo da iako smo sve ovo shodno našim kapacitetima organizovali i uradili za građane Niša i njihove probleme sa zelenašenjem, da je problem mnogo veći, naš Pravni centar za besplatno savetovanje protiv zelenašenja uglavnom zovu ljudi  iz drugih gradova, nekako su čuli za nas, pravnici sedaju u auto, Novi Sad, Beograd, Vranje, Leskovac, ljudi imaju ozbiljne probleme, svuda gori, gde pre otići…

I šta ćemo sad?

Zna se šta ćemo, u pomoć zovemo kolege iz drugih gradova, iz drugih organizacija, priča mora da se širi dalje, zivkamo objašnjavamo kumimo molimo, neki su već čuli i sami se nude, neki se malo plaše, ali svi pristaju, ulaze u tim, tim više nije tim, sad je mreža, tu su Prokuplje, Vučje, Vranje, Pirot, a onda idemo dalje, Bečej, Kragujevac, Pančevo, Valjevo, Sombor, Požega. Au kakva mreža!

I evo nas, još radimo dok ti ovo čitaš, problem neće nestati preko noći, ali sa svakom novom akcijom raste naše samopouzdanje, a kad pomognemo nekome, dobijemo nitro gorivo i onda idemo na turbo pogon.

Nađi nas, priključi se, budi aktivista, borba protiv zelenašenja u Srbiji je tek krenula, tek se zahuhtala, ima tu još mnogo posla. Okruženje je kao stvoreno za zelenašenje,  kockarnica ima više nego dragstora, ljudi se leče sms-ovima, dažbine i porezi su ogromni ako imate neki biznis, jedna opšta nezdrava atmosfera gde građani stalno imaju potrebu za hitnim dodatnim finansijama, i zelenaši to obilato koriste.  Nas je samo nekoliko, ali ekipa raste, ima mesta i za tebe, veruj mi kad budeš pomogao nekome da se vrati na pravi put, uključiće ti se super aktivistička snaga i onda se sve može.

Ako ovo nije tvoja tema, ne odustaj od aktivizma, nađi svoju temu, pokreni akciju ili se pridruži, i znaj, aktivizam pokreće svet.

A Nenad?

Nenada više nikada nisam video, nadam se da je dobro, i da će se javiti.

Autor: Milan Stefanović