Pitali smo pravnicu iz Komiteta pravnika za ljudska prava YUCOM, Milenu Vasić u kakvoj je situaciji žrtva silovanja u Srbiji pred sudom i šta se događa kada mora da dokaže da je nad njom izvršeno nasilje. Ono što smo čuli nas je potpuno obeshrabrilo i navelo da razmislimo koliko je svakodnevica žene koja mora da se suoči sa ovakvom traumom zapravo teška.
Žrtve silovanja u Srbiji nisu zaštićene i ne samo da to nisu, već im status žrtve o čijoj traumi treba voditi računa zakon ne dodeljuje nužno.
„Ima dva nivoa problema. Prvi nivo problema je sama zakonska definicija silovanja koja ne obuhvata svaki seksualni odnos bez pristanka, već obuhvata primenu nekakve vrste prinude. Drugi nivo problema je način na koji se inače tretiraju žrtve u našem krivičnom postupku. Njihov korpus prava je izuzetno uzak u smislu da žrtva nema status učesnika u postupku, već je tretirana kao sporedni učesnik u postupku. To znači da je žrtva ključna za davanje iskaza i za optuženje okrivljenog. One se na taj način izlažu dodatnoj viktimizaciji dok prolaze kroz čitav sistem“, kaže Milena.
Žrtva tokom procesa optuživanja nasilnika i samog suđenja mora nekoliko puta ponovo da se priseća svih muka kroz koje je nažalost već prošla doživljavanjem nasilja. Tako se dodatno povređuje na psihološkom nivou zahvaljujući zakonskom sistemu Srbije, koji nema sluha za zlostavljanu osobu.
„One prvo daju izjavu nekome iz policije, pa daju izjavu tužilaštvu, pa možda budu pozvane u tužilaštvo još neki put, pa onda budu pozvane na sud jednom, dvaput, triput, zavisi koliko krugova se vrti taj postupak i vraća po žalbi i zapravo žrtva je iznova prinuđena da proživljava taj proces ponovo. Sistem je tako napravljen da ne prepoznaje žrtvu.“
Nas je interesovalo da li ikako postoji način da se ovo izbegne.
„Mi imamo nešto što se zove sistem posebno osetljivog svedoka, ali se on ne primenjuje adekvatno i nije detaljno razrađen. On je predviđen za ovakve slučajeve gde se može izbeći suočavanje sa okrivljenim, ali tužilac dodeljuje status posebno osetljivog svedoka. To zavisi od prirode i vrste krivičnog dela i kod žrtava silovanja nije teško dobiti ga, ali se njime svejedno ne dobija puno. On mora značajno da se unapredi“, zaključuje Milena Vasić i dodaje:
„Unapređenje podrazumeva niz izmena zakona. Počev od prava koja su garantovana žrtvama u samom Zakoniku o krivičnom postupku, preko definicije silovanja do nekih procesnih pravila koja su vezana za ispitivanje svedoka. Ove promene se ne odnose samo na žrtve silovanja, već i inače na žrtve u krivičnim postupcima. Dodatni je problem što sudovi neće da odluče o imovinsko pravnom zahtevu, pa žrtva ako hoće naknadu štete mora ponovo da tuži nasilnika. Žrtve uglavnom ne žele da prolaze kroz to i onda odustanu od te tužbe. Može se reći da naš pravni sistem nije senzibilisan za položaj žrtve silovanja, ni u smislu propisa, ni u smislu stručnog kadra koji radi sa tim žrtvama“, kaže nam pravnica.
Žrtve silovanja u Srbiji su daleko od prava koja zavređuju i trenutna situacija je obeshrabrujuća po njih. Neophodno je potpuno reformisati zakone da bismo došli do promena koje su potrebne kako bi se bilo ko od nas osećao sigurno jer je svako potencijalna žrtva. Sada je potpuno jasno koliko je važno da stanemo uz one koji su proživeli silovanje jer im je preko potrebna podrška da pređu težak put dolaska do zaslužene pravde.