Право на бесплатну правну помоћ је саставни део права на правично суђење, које се прокламује међународним уговорима који успостављају гаранције за људска права, склопљених под окриљем Уједињених нација и Савета Европе. Ово право гарантавано је Уставом РС из 2006. године (члан 61 став 1-3), који је одредио да су, поред адвокатуре, јединице локалне самоуправе пружаоци бесплатне правне помоћи. Тиме је Уставом потврђена обавеза јединица локалне самоуправе дa предвиде обављање ових послова као изворних.
Обавеза образовања служби бесплатне правне помоћи за општине, као послова изворног делокруга општина, установљена је још 2002. године, према тадашњем Закону о локалној самоуправи. Јединице локалне самоуправе су на различите начине уређивале начин вршења послова пружања бесплатне правне помоћи, за које су коришћена локална средства. По правилу, градски и општински органи донели су одлуке којима су уредили пружање правне помоћи, без накнаде или уз накнаду. Овим одлукама уређени су услови за пружање правне помоћи и то: 1) услови које странка треба да испуни како би јој бесплатна правна помоћ била пружена; 2) врсте поступка у којима се пружа правна помоћ; 3) врсте правне помоћи која се пружа (правни савети, састављање тужби, жалби, уговора, опорука и сл.) и 4) правна помоћ која се пружа уз умањену накнаду од оне које је прописана Адвокатском тарифом.
Од 1. октобра 2019. године, ступањем на снагу Закона о бесплатној правној помоћи (ЗБПП), пред градским и општинским управама се поставља обавеза спровођења републичког системског закона. Овим законом установљене су додатне обавезе.
Прва основна обавеза за јединице локалне самоуправе је да одлучују о захтевима за бесплатну правну помоћ и спроводе посебан управни поступак у коме се странкама признаје право на бесплатну правну помоћ. Тај поступак спроводе овлашћена лица, која према ЗБПП морајуда испуњавају одређене услове.