Milena Vasić, pravnica iz organizacije Yucom ocenila je da je u Srbiji trenutno pogrešan zakonodavni okvir koji reguliše ovu oblast.

„Ne postoje mere koje su neophodne za lica koja su posebno opasna po društvo. Nemamo registar silovatelja, imamo samo za seksualne prestupnike prema maloletnim licima, a nemamo ni obavezu javljanja ni policijskoj stanici, ni Centru za socijalni rad. Ne postoji dakle nikakav postpenalni sistemski rad koji bi bio obavezan za nekoga koga su već stručna lica procenila da je u opasnosti da ponovi krivično delo“, ocenila je Vasić.

Takođe, kako dodaje, ne postoji ni adekvatan rad sa osuđenicima i u toku izvršenja kazne zatvora.

„Seksualni delikti su jako kompleksna tema koja zahteva jedan multidisciplinarni pristup i prosto nije dovoljno samo nekoga pustiti napolje i da on odjednom više nije ničiji problem, a postane problem građana koji tu žive“, navela je Vasić.

Ovo bi, kako je dodala, bio pravi trenutak da se otvori to pitanje i to pred Vladom koja zakone predlaže i pred Skupštinom koja zakone usvaja i da se vidi šta činiti sa licima za koja postoje procene da su opasni po društvo.

Vulović: Resocijalizacija zatvorenika je problem koji se tiče celog sistema

Darjan Vulević iz organizacije Neostart koja se bavi resocijalizacijom osuđenika kaže da postoje programi za rad sa onima koji su u zatvoru ali da je problem u nedostatku broja ljudi u takozvanom tretmanu.

„Postoje programi specijalizovani koji se sprovode u zatvorima koje je razvijao Savet Evrope uz podršku Evropske unije. To sprovodi Uprava za izvršenje krivičnih sankcija. Nažalost broj ljudi u tretmanu, kod nas, je jako mali. U nekim momentima u Požarevcu i Mitrovici je bilo preko 100 osuđenika na jednog vaspitača što vam govori da su jako male šanse da se sa njima kvalitetno radi bez obzira što unutra imate i dobro obučene, školovane i voljne specijalne pedagoge, socijalne radnike i programe koje treba da sprovode, ali ako ih nema dovoljno da ih sprovode onda dolazimo u problem“, ističe Vulević.

On je istakao da je problem resocijalizacije zatvorenika veliki problem i da je neophodna saradnja više institucija.

„11.000 otpusta godišnje se u Srbiji dogodi. Dakle, nema institucija koja to može da radi sa tim brojem ljudi. Po zakonu nadležni su Poverenici za alternativne sankcije i oni su tu da koordinišu njihov postpenalni prihvat“, objašnjava Vulević.

Dodaje da se poslednje dve godine sprovodi program zajedno sa Upravom za izvršenje krivičnih sankcija kako bi se osposobili poverenici da pruže kompletnu pomoć licima koja izađu iz zatvora. Problem je međutim što, kako ističe, poverenika ima samo 50 na nivou Srbije.

„Od pomoći za dobijanje dokumentacije, preko traženja posla i rada sa porodicama… sve smo nekako obuhvatili da neko ko izađe iz zatvora dobije jednu osobu sa kojom će to sve uraditi. Odnosno, ideja je da oni kojih ima 50 u Srbiji, a oni su nadležni da nadgledaju i sprovode kazne, nisu u mogućnosti da to fizički izvedu i onda se mi trudimo da koliko možemo pokrijemo po najvećim gradovima i to za sada nekako funkcioniše“, ističe Vulević.

Mirić (Posle kiše): Neophodan kvalitetniji rad unutar zatvora

Još jedna organizacija koja pomaže osuđenicima da se nakon izlaska iz zatvora uključe u zajednicu je i organizacija Posle kiše na čijem čelu je bivši zatvorenik Dušan Mirić. On ističe da je za sve osuđenika, a posebno neke specifične, kao što je Igor Milošević, neophodan bolji i kvalitetniji rad unutar zatvora.

„Igrom slučaja tog čoveka poznajem jer sam ga viđao u Zabeli, onako na daljinu. Po meni su to neki specijalni prestupnici koji treba da imaju i specijalni tretman u zatvoru. Međutim, oni se nalaze sa svim ostalim osuđenicima. Pa na kraju krajeva nalaze se i sa nekim prestupnicima za saobraćajne prestupe, a imaju i pravo i dešavalo se da izlaze na vikende i da ponove krivično delo, što znači da u zatvoru treba da bude drugačiji odnos prema njima, posebno kada se radi o povratnicima“, dodaje Mirić.

Kako ističe, mnogo puta se desi da zatvorenici iz zatvora izađu potpuno nespremni.

Odgovarajući na pitanje da li ova medijska pažnja koja je poslednjih dana data ovom slučaju, pomaže ili odmaže u sagledavanju problema resocijalizacije osuđenika, Mirić kaže da odmaže.

„Predrasude se pojačavaju prema svim drugim bivšim osuđenicima koji su izašli na slobodu. Ja mislim da nema puno primera Miloševića. Zaista nema puno“, rekao je Mirić i dodao da za sedam godina postojanja njihova organizacija je imala dva slična slučaja koja je odmah prijavila nadležnim institucijama.

„Nemamo dovoljno kapaciteta za to, nismo želeli da rizikujemo. Sa takvim ljudima moraju institucije da rade“, dodao je.

„Institucije moraju pokazati volju da reše problem“

Specijalni pedagog Boris Herman smatra da nadzor nad višestruko osuđivanim silovateljem koji izlazi na slobodu nakon odsluženja kazne nije ni u čijoj nadležnosti, što su izjave koje se u poslednje vreme sve više čuju, ustvari mehanizam odbrane institucija kada se susretnu sa ovako komplikovanim slučajem.

„Pokriju se papirima ako dođe inspekcija i gledaju da ga prebace što dalje. Ne govorim u konkretnom slučaju nego bilo je slučajeva i silovatelja i ljudi koji su imaju mogućnost suicida itd. Ja ne razumem institucije da nisu pokazale volju da na neki drugi način reše problem jer uvek može da se nađe način kako institucije da sarađuju i da mu pomognu u rešavanju nekog osnovnog problema“, dodao je Herman.

Komentarišući ko trenutno u Srbiji procenjuje da li je neko opasan po društvo, Herman ističe da je to stručni tim koji otpušta zatvorenika iz zatvora donoseći procenu na osnovu njegovog ponašanja u zatvoru.

Svako može biti rehabilitovan na neki način, zaključio je Boris Herman.

Izvor